Prevlast likvidnosti nad solventnošću ‒ umetnost upravljanja obrtnim sredstvima

Visoka inflacija, rast kamatnih stopa, rast plata, politički rizici fokusirali su kompanije na kratkoročnu likvidnost. Upravljanje obrtnim kapitalom je postalo prioritet. Da li se i na koji način ovo reflektovalo na saradnju i očekivanja realnog sektora u odnosu na banke?

Period kvantitativnog olakšavanja i velikog upumpavanja novca u finansijski, a posledično i realni sektor, nastupio je nakon 2009. godine i trajao je preko decenije, zaključno sa 2022. godinom. Ovaj period su karakterisale izuzetno niske, čak i negativne kamatne stope, a cena pozajmljenog kapitala je bila izuzetno niska. U takvim uslovima pozajmice od banaka i drugih kreditora bile su izuzetno mali trošak, a upravljanje obrtnim sredstvima kompanija bilo je poprilično jednostavan zadatak za finansijske direktore kompanija. Sa rastom referentnih kamatnih stopa, koji je nastao kao posledica rastuće inflacije i „zatezanja“ monetarnih politika, upravljanje likvidnošću, ali i optimalnim nivoom obrtnih sredstava, može i te kako uticati na troškove finansiranja preduzeća. Povećani makro i geopolitički rizici na globalnom nivou takođe utiču na apetite rizika banaka za plasiranje sredstava, a sve to se reflektuje na realni sektor, kako u kontekstu mogućnosti za pribavljanje pozajmljenih sredstava, tako i u kontekstu povećanih troškova finansiranja.

Strategija ima za cilj rezultat u budućnosti. Taktika ima za cilj rezultat sada. Kompanije sve češće očekuju rezultat sada, čini se da ova realnost umanjuje važnost strategije. U ovom duhu, da li smatrate da je pametno upravljanje obrtnim sredstvima ključno za održivost, dok strateško planiranje postaje sekundarno?

Kratkoročne strategije ili taktike koje imaju za cilj rezultat „sada i odmah“, ukoliko ne uvažavaju dugoročnu strategiju kompanija, vode ka devijaciji u odnosu na primarne ciljeve i ultimativno ka sporijoj realizaciji onoga što je očekivano. Postoje, naravno, na tom putu prilike koje treba iskoristiti, ali, iz mog ugla, treba ih praktikovati samo ako ne odvlače fokus i ne povećavaju prihvatljive rizike poslovanja. Nemali broj puta smo mogli da svedočimo da kompanije uđu u problem zanemarivanjem bazičnih finansijskih pravila za upravljanje likvidnošću, a sa ciljem da se ostvari brzi profit. Primeri za to su smanjivanje obrtnih sredstava ispod minimuma potrebnog za redovno poslovanje, da bi se isfinansirao neki ad-hoc projekat koji bi trebalo da donese brzu zaradu, zatim finansiranje iz kratkoročnih izvora neke investicije, čime se na srednji rok likvidnost „ispumpava“. Čest primer je i probijanje rokova plaćanja dobavljačima preko dogovorenih valuta, što povećava rizike blokade i lančane reakcije. Upravo u takvim situacijama dolazi do toga da se može ugroziti dugoročna strategija, pa i „život“ preduzeća. Piter Draker je koristio odličnu metaforu sa kompasom i brodom: kurs koji pokazuje kompas je čvrst, a brod u stvarnoj navigaciji ima slobodu i da skrene sa tog kursa. Međutim, bez pravca kompasa brod nikada ne bi stigao u luku, niti bi mogao da proceni koliko mu vremena do luke treba. Stoga su i nove poslovne prilike i strategija ključ za uspeh preduzeća, a upravljanje likvidnošću  i obrtnim sredstvima je „umetnost preživljavanja“, pogotovo u nesigurnim i turbulentnim vremenima.

Efikasan proces upravljanja obrtnim sredstvima jedan je od glavnih aspekata Cash flow management-a i postiže se dobrom naplatom potraživanja od kupaca, optimalno brzim obrtom zaliha i dobrim ugovorenim uslovima sa dobavljačima. Iz ovoga izdvajamo da se tri najvažnija dela upravljanja obrtnim sredstvima odnose na kupce, zalihe i dobavljače. Gde vidite da postoji najveći prostor za unapređenje na tržištu u Srbiji i zašto?

Smatram da u sva tri segmenta postoji prostor za poboljšanje. Što se tiče kupaca, tu se moraju definisati jasni limiti u zavisnosti od rizičnog profila kupca, kao i ugovorenih valuta. Zalihe su često prevelike, jer se razmišlja na način da se nešto kupi jeftinije i da se špekulativno zaradi na tome. Nekada je to dobra odluka, a nekada ne, u svakom slučaju takvom odlukom se povećava tržišni rizik kompanije, a povećava se i trošak finansiranja „prenaduvanih“ zaliha. Dobavljači, kao izvori finansiranja, najčešće su maksimalno iskorišćen resurs, ponekad i preko mere, jer probijanjem valuta se povećava rizik sudskih sporova i blokada, ali su svakako efikasan način finansiranja obrtnih sredstava. Ono što je, po mom mišljenju, možda i bitnije jeste da se na strani pozajmljenih sredstava od banaka biraju takvi proizvodi koji daju fleksibilnost u korišćenju i brzom reagovanju u uslovima nekih poremećaja likvidnosti – na primer revolving linije i slični proizvodi.

Na koji način se „poskupljenje“ kredita u 2023. reflektovalo na strukturu i obim „kupovine“ kredita od strane realnog sektora? Da li su banke pokazale fleksibilnost ili rezervisanost?

Veliko poskupljenje cena kredita je svakako u prvom trenutku izazvalo nevericu, jer je zaista dugo cena finansiranja bila veoma niska. Međutim, nakon prvog šoka, kompanije su se prilagodile. U biznisu, kao i u životu, uvek važi pravilo da je jedino što je sigurno zapravo naša sposobnost da se prilagodimo promenama. To prilagođavanje išlo je u dva smera. Prvi smer je zaduživanje i prebacivanje troška na finalnu cenu proizvoda, a drugi smer je optimizacija nivoa obrtnih sredstava i smanjivanje potrebe za finansiranjem, gde god je to moguće. Što se tiče banaka, mogu da kažem da su se ponašale dvojako – od početne velike uzdržanosti (pre svega sa početkom rata u Ukrajini), do aktivne kreditne politike, ali opet uvažavajući povećane rizike koje sam već spomenuo.

Kako vidite tržište kapitala u Srbiji u 2024. i šta bi bio generalni savet za pravna lica?

Tržište kapitala u Srbiji je i dalje veoma plitko, postoji mnogo prostora i na strani berze i na strani dužničkih hartija od vrednosti koje nisu još uvek na pravi način istražene i eksploatisane. Ali tržište kapitala ima svoj put koji uglavnom zavisi od države i njenih mehanizama da ga reguliše. Moj savet za kompanije je svakako da pametno investiraju, koriste šanse koje svaka kriza nosi, ali i da sve to rade uvažavajući osnovna pravila finansiranja, uz dodatne bafere za nepredviđene slučajeve.