Regenerativna poljoprivreda: Trend ili nužnost?
Još od doba Zelene revolucije u poljoprivredi, ovaj sektor raste kroz brojne inovacije, pre svega u oblasti sintetičkih đubriva i pesticida. Njeni pioniri, poput Normana Borloga, spasili su milione ljudskih života. Decenijama kasnije, naše plodno zemljište nastavilo je da podržava razvoj intenzivne poljoprivrede što je omogućilo i unapređenje kvaliteta života. Ipak, tokom godina zanemarili smo mnoge elemente koji su ključni sa aspekta održivosti, a fokus sa iskorenjivanja gladi prešao je na kratkoročni, profitno orijentisan lov za rastom produktivnosti. Danas ne samo da nemamo globalnu nestašicu hrane, već proizvodimo više kalorija po osobi nego što je potrebno (oko 22% više kalorija po osobi dnevno) i ne iskoristimo više od 40% globalnih godišnjih prinosa. Problemi poput gladi i neuhranjenosti nisu povezani sa prinosima, već sa načinom na koji su postavljeni globalni ekonomski odnosi i društvene strukture.
U Srbiji, decenije neodrživih praksi, poput spaljivanja biljnih ostataka i uništavanja vetrozaštitnih pojaseva, zajedno sa klimatskim promenama i lošim upravljanjem zemljištem, pokrenule su procese degradacije zemljišta i povećale ugroženost ruralnih zajednica. U Vojvodini, trenutno polovina, nekada visokokvalitetnog poljoprivrednog zemljišta, smatra se zemljištem sa siromašnim nivoom humusa, dok drugu polovinu karakteriše srednji nivo humusa. Gubitak od približno 0,9 tona zemljišta po hektaru godišnje pripisuje se samo eolskoj eroziji. Ovo zemljište se delom akumulira u našim vodenim sistemima povećavajući finansijske izdatke nakon određenog vremena (npr. troškove izmuljavanja kanala). Gubitak biodiverziteta uzrokovan širenjem intenzivne poljoprivrede dodatno pogoršava degradaciju zemljišta što dovodi do nižih prinosa i povećane zavisnosti od skupih đubriva, pesticida i sistema za navodnjavanje, čime se povećavaju proizvodni troškovi za poljoprivrednike.
Ekološki i ekonomski izazovi sistemski su međusobno povezani i svaki redukcionistički pristup odnosno uzak fokus proizvodi niz (nepredviđenih) posledica koje nas dugoročno skupo koštaju. Regenerativna poljoprivreda ima za cilj da sanira ove posledice i reši probleme na koje konvencionalna poljoprivreda jednostavno nema odgovor, jer se fokusira pre svega na maksimizaciju prinosa i profita u kratkom roku.
Tehnički, regenerativna poljoprivreda uključuje prakse poput korišćenja pokrovnih useva, združenih useva/međuuseva, plodoreda, direktne setve, i kontrolisane ispaše, optimalno podržane digitalnim tehnologijama u kontekstu praćenja useva. Ekonomski, ove prakse snižavaju troškove inputa smanjujući zavisnost od skupih sintetičkih đubriva i goriva. U srednjem i dužem roku, zdravije zemljište i zdraviji ekosistemi obezbeđuju povećane i stabilne prinose, posebno u nepredvidivom kontekstu klimatskih promena, stvarajući brojne ekološke, a samim tim i društvene koristi. Bolje je preventivno se postarati da usevi budu otporniji na posledice klimatskih promena (npr. intenzivne suše) nego se isključivo baviti posledicama (npr. finansijska pomoć od strane države za poljoprivrednike koji su pogođeni sušom). Benefiti ovog pristupa su najočigledniji u godinama poput tekuće koja je veoma loša u pogledu prinosa. Poljoprivrednici koji sprovode regenerativne prakse svedoče mnogo većoj otpornosti njihovih useva u kontekstu duge suše, u poređenju sa zemljištem u njihovoj okolini koje se obrađuje konvencionalnim metodama.
Ove prakse takođe su moćni alati za ublažavanje klimatskih promena, jer zemljište može da apsorbuje značajne količine ugljenika, utičući na smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte. Dakle, ovo nije još jedan marketinški, hipsterski ili greenwashing trend, već transformativni set principa sa ciljem da obnovimo zdravlje našeg zemljišta, povećamo otpornost useva na klimatske ekstreme i vratimo poljoprivredu na održive temelje.
Danas, u Srbiji imamo svojevrsne pionire koji sprovode regenerativne prakse u manjim sistemima, određen broj gazdinstava koja su u procesu tranzicije, kao i primere uspešne primene na većim površinama. Međutim, kada govorimo o masovnijem usvajanju, moramo povezati sve relevantne aktere i obezbediti ciljno-orijentisan dijalog kako bismo se aktivno i kvalitetno bavili nužnim društvenim promenama i barijerama koje koče široku primenu. Jedna od najčešće percipiranih barijera, pored tehničkih izazova, dolazi u formi pitanja: „Koliko bi to koštalo?“. U ovom kontekstu potrebno je razviti modele tranzicije za poljoprivrednike kao i preporuke za kreatore politika kako bi se razvili optimalni oblici podrške. Ovo su takođe neke od osnovnih aktivnosti Saveza za regenerativnu poljoprivredu Srbije, čiji je Institut za razvoj i inovacije jedan od osnivača.
Trenutno, poljoprivrednici ne dobijaju sistemsku podršku i finansijske podsticaje od strane javnog sektora za primenu regenerativnih praksi. Takođe, sam termin nije formalno definisan i priznat od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, iako vidimo iz medija da se pominje ova tema. IPARD III Mera 4 se odnosi na neke agroekološke prakse koje su kompatibilne sa principima regenerativne poljoprivrede, ali još nije aktuelna.
Ne smemo zanemariti ni ostale faktore ove tranzicije. Na primer, teška mehanizacija i nivo prinosa često su osnovni pokazatelji uspeha i svojevrsni statusni simboli. Pojedinci koji odstupe od utvrđenih društvenih normi i vrednosti često bivaju ismijavani i stigmatizovani čak i od strane svojih bliskih prijatelja i članova porodice. Na primer, ako radite u regenerativnom režimu, vaša njiva će najverovatnije biti „najružnija u selu“. Popularne „kampanje podizanja svesti“ su nedovoljne a nekad i kontraproduktivne, omalovažavajuće i antagonističke.
Potreban je hrabar i nedvosmislen pristup od strane javnog sektora zajedno sa ostalim zainteresovanim akterima i samim poljoprivrednicima u razvoju politika i finansijskih podsticaja koji će zaista omogućiti masovnu i sistemsku tranziciju ka održivim modelima upravljanja zemljištem.