Kad ima sumnje, nema sumnje

Negde između razuma i osećaja, između proračuna i intuicije, nastaje pravi trenutak odluke ‒ onaj u kojem nema sumnje. Jer, kad je ima, već znamo odgovor.

Uspeh

„Uspeh nije odsustvo greške, već prisutnost u onome što radimo.“

Neretko sebi postavim pitanje: Šta je, u stvari, uspeh? Da li je uspeh sopstveno priznanje ili priznanje od drugih? Kad bolje razmislim, u različitim fazama života i razvoja, odgovori na ovo pitanje bili su drugačiji. To navodi na zaključak da ne postoji jasna i konačna definicija uspeha, jer ne samo što je njegova vrednost za svakoga drugačija, već su i njegov oblik i smisao promenljivi u zavisnosti od okolnosti.

Iz ugla advokature, idealizam kao prevlast svesti i ideje u odnosu na materijalno, ne može biti u potpunosti zanemaren kod vrednovanja uspeha. Brojke u advokaturi na odražavaju uvek stvarni kvalitet; vrednost rada advokata ne meri se samo kroz statistiku, već kroz dubinu razumevanja, sposobnost rasuđivanja i lični integritet. Na kraju, svaki put vodi ka istoj tački: stvarna vrednost počiva u znanju koje posedujete. Zato je, u konačnici, jedina istinski stabilna investicija ona usmerena ka zdravlju i znanju – dvema vrednostima koje ne gube na snazi u bilo kojim okolnostima.

Ličnim uspehom smatram umeće da održim sopstvene vrednosti i onda kada okruženje očekuje drugačiji pristup, uz odgovornost i prema sebi i prema drugima. Racionalni egoizam, ako ga doslovno shvatimo kroz princip „uzmi sve, ne gledaj nikoga”, nije ideologija koju zastupam.

Žene u biznisu

„I dalje postoji raskorak između stvarnog uticaja žena i javnog priznanja tog uticaja.“

U našem društvu žensko preduzetništvo je i dalje, čini se, put kojim se ređe ide. To je donekle i razumljivo, jer uprkos naporima koji se ulažu u osnaživanje žena, tradicionalna, duboko ukorenjena uverenja, koja čine suštinski deo kulturnog i ličnog identiteta, ne mogu da nestanu preko noći. I dalje, rekla bih, postoji raskorak između stvarnog uticaja žena i javnog priznanja tog uticaja. Kroz neka kvazimoderna shvatanja uvijena u tradiciju i danas, srećom samo u tragovima, ponegde prepoznajemo sudbinu Vere Pavlovne iz kultnog romana Nikolaja G. Černiševskog „Что делать?“, žene koja je želela da se emancipuje od konzervativnog i represivnog režima u 19. veku.

Društvo u Srbiji, na sreću, nije u potpunosti polarizovano, dok, sa druge strane, brojke u mnogim razvijenijim zemljama govore da je položaj žene u odnosu na muškarca u poslu mnogo nepovoljniji, uključujući očigledne parametre, poput razlike u zaradi za istu poziciju. Klima je nešto drugačija kada govorimo o preduzetništvu, posebno u oblasti usluga, gde izbor klijenta zavisi od mnoštva faktora. Stoga, smatram da je od veće važnosti razvijati globalnu svest nego nametati pravila.

Ne zastupam stav o nezasluženom usponu zarad ispunjenja ciljeva socijalne politike. Karijera se ne može pokloniti, nju gradi ličnost, dok je sistem tu da omogući jednake šanse (ali ne i jednake rezultate) za sve. Rezultate pravimo same.

Advokatura kao stil života

„Disciplina igra ključnu ulogu u svakoj fazi evolucije.“

Kada pređemo na teren advokature, moje lično uverenje je da je advokatura stil života, triatlon, a ne trka na 100 metara. To je profesija koju svesno birate, ona vas formira kao ličnost, razvija brojne veštine, a i zahteva konstantan fokus i usavršavanje. Zato se njome uspešno može baviti samo iz ljubavi, a kad se radi iz ljubavi onda je lepo i kada ne ide sve po planu.

Razvoj jedne kancelarije korak je dalje od razvoja ličnog brenda. To podrazumeva ulaganje u ljude, prenošenje znanja kao najvrednijeg resursa i negovanje kvalitetnih međuljudskih odnosa. Princip „one man show“ postao je prevaziđen i sve teže održiv. Odgovorna advokatura u promenjenim okolnostima današnjice podrazumeva obavezan timski rad, jer obradu velikog broja podataka u kratkim vremenskim intervalima i savetovanje klijenata u velikim projektima ne može da radi jedna osoba, kao što je ranije bio običaj. Današnje poslovanje zahteva kaizenistički pristup postepenog, konstantnog poboljšanja na svim nivoima procesa rada.

Preduzetništvo vs Sistem

„Priča o slobodnom preduzetništvu je poluistina.“

Smatram da su i preduzetništvo i razvoj karijere u okviru korporacije podjednako dobar izbor. Da postoji prednost preduzetništva u odnosu na sistem je ‒ poluistina. Greška je poistovećivati preduzetništvo sa slobodom, a rad u sistemu sa spregama. Sloboda nije a priori u prirodi preduzetništva, kao što ni ograničenje nije uvek odlika sistema. Slobodu nekada pronalaziš sa drugima, a nekad je nemaš ni sa samim sobom, kada te zarobi sopstvena svest. Ona dolazi tek kada preuzmeš odgovornost, staneš iza svojih odluka, ali i iza svojih grešaka.

Moj profesionalni put je, delom svesno, delom spletom okolnosti, od samog početka trasiran ka samostalnom radu, ali to ne znači da preduzetništvo vidim kao najbolju opciju.

Intuicija kao vodilja

„Negde između razuma i osećaja, nastaje pravi trenutak odluke, onaj u kojem nema sumnje. Jer,
kad je ima, već znamo odgovor.“

Naučila sam da odluke dominantno ne donosi um, već duh. Kada slušate sebe, ne možete pogrešiti. Intuicija je taj unutrašnji algoritam koji obrađuje hiljade nesvesnih informacija i dolazi do zaključka pre nego što razum da odgovor. I zato, kad ima sumnje, zapravo ‒ nema sumnje. Iz mog iskustva, tada je vreme da kažete ne. Naravno, intuiciju ne treba pojednostaviti i svesti na prost instinktivan impuls. Naprotiv, njen ključni deo jesu iskustva koja nas oblikuju, baš kao što vreme i pritisak oblikuju nebrušeni kamen u dijamant. Ona nam mogu biti istovremeno i vetar u leđa i kamen spoticanja. Kantovski transcendentalni idealizam to najbolje osvetljava tezom o nemogućnosti delanja uma odvojeno od svih naših iskustava.

Ciljevi

„Ukoliko ne uživate u procesu, cilj gubi smisao.“

Cilj je važan kako biste trasirali pravac, ali ako je na tom putu sve savršeno – verovatno hodate tuđom stazom. Zato i cenim svaki problem koji mi se nađe na putu; poteškoće bude, isteruju iz komfora i vraćaju u pokret. Nijedan biznis nije konstanta, on se kroz vreme preoblikuje, menja ritam i otkriva svoju nepredvidivu, a istovremeno privlačnu stranu. Upravo se u toj napetosti između očekivanog i realnog krije ona ljudska potreba da ne bude sve organizovano, da ponekad skrenemo, zastanemo, ili postupimo neočekivano, samo da bismo osetili da je izbor na nama. Tu borbu unutar čoveka najbolje je opisao veliki Dostojevski, govoreći o dilemi podzemnog čoveka koji ne želi samo logičan, smislen rad. On ponekad želi da uradi nešto besmisleno, upravo da bi dokazao da je slobodan. Besmisleni čin može biti prkos protiv društvene racionalnosti. U tom kontekstu, on tvrdi da je čovek biće koje mrzi prisilnu svrhovitost.

Sloboda

„Autentičnost često plaćamo skupo.“

Sloboda je na vrhu moje lestvice vrednosti, a uz nju i autentičnost. Moram priznati da donekle razumem podzemnog čoveka koji prkosi ideji savršeno uređenog života u kojem bi sve bilo racionalno i programirano. On izražava sumnju prema savršeno organizovanom radu i preciznim životnim planovima, smatrajući da bi takvo uređenje oduzelo slobodu i volju, pa bi rad postao psihička kazna, jer čovek želi slobodu čak i po cenu da mu ona škodi. Na kraju smisao ne leži u savršenstvu već u hrabrosti da živimo u skladu sa sobom. U tome leži istinska sloboda.