Liderstvo iz mesta LJUBAVI vs. liderstvo iz mesta VLASTI
Ako ste mislili da je suprotno od ljubavi mržnja prevarili ste se.
Suprotno od ljubavi je vlast.
Ovaj koncept je vrlo lako razumeti ako se zamislite u situaciji kada treba da donesete neku odluku koja se tiče drugih – da li je donosite iz mesta ljubavi prema tim drugim ljudima vodeći računa o njihovim interesima (ne ugrožavajući svoje) ili je donosite iz mesta vlasti tj. mesta apsolutne zaštite isključivo svojih interesa ne vodeći previše računa o potrebama i interesima druge strane?
Mesto ljubavi može i treba da uključuje vođenje računa o sebi i svojim interesima, ali ga od mesta vlasti razlikuje to što druge ljude doživljavamo kao deo sebe i istovremeno vodimo računa i o njihovim potrebama i interesima i upravljamo tim polaritetom, dok je mesto vlasti jednostrano i drugi ljudi nisu “deo nas” već su u službi nas.
Poslednjih godina se mnogo govori o empatiji kao jednoj od najvažnijih odlika koje lideri treba da poseduju.
Ja ne mislim da je empatija dovoljna. Ona jeste početak ali nikako ne vodi krajnjem cilju. Empatija podrazumeva da umemo da stanemo na mesto druge osobe, da je razumemo, saosećamo. I tu se empatija završava.
Liderstvo iz mesta ljubavi je mnogo širi i sveobuhvatniji koncept koji u sebi uključuje i proces donošenja odluka i načina saradnje.
Hajde da uporedimo ovaj koncept sa konceptom liderstva iz mesta vlasti:
- Vlast na početnom nivou teži da izazove strah kod drugih, a zatim pokoravanje na temelju tog straha. Pokoreni odustaju od sopstvene odgovornosti i rade šta im se kaže, pokorno. Vlast tada ima punu kontrolu. Kontrola u konačnici vodi do održavanja vlasti, što je od početka i bio cilj. Sve je pod kontrolom i liderova vlast se održava.
Organizacija raste do one mere do koje lider može da “vidi”, a sledbenici da ga slede.
Ovaj koncept osim u organizacijama možemo lepo videti i u patrijarhalno organizovanim porodicama gde uvek postoji “glava” porodice koja teži da zadrži vlast nad ostalima, posebno decom. Na našem podneblju je ova potreba roditelja da zadrže vlast nad decom čak i kada to više nisu deca ekstremno izražena.
Na tim kulturološkim osnovama lako se razvije i takvo liderstvo.
- Sa druge strane pozicija ljubavi teži da izazove osnaženost kod ljudi, a zatim uključivanje na temelju te osnaženosti. Ljudi kada su osnaženi i uključeni oni su motivisani da preuzmu svoj deo odgovornosti i odgovornost se deli između lidera i sledbenika. Kada je odgovornost podeljena moguća je saradnja iz koje se razvija kreativnost – međusobni doprinos obe strane na način na koji svaka strana to najbolje ume iz potrebe za maksimalnim ličnim ostvarenjem.
U konačnici ishod je novi kvalitet nastao iz saradnje, a koji nije bio vidljiv samo jednoj strani i koji podiže organizaciju na sledeći nivo.
Organizacija raste bez ograničenja jer nije limitirana tačkom do koje jedna osoba može da dobaci već saradnjom i najboljim doprinosom svih.
U ovom konceptu lider svakako ne samo da može, već je preko potrebno, da zadrži određene granice, određeni stepen kontrole i određeni stepen ličnog autoriteta i diskrecionog prava na određene odluke.
Isto kao i kod roditeljstva iz pozicije ljubavi – osnažujemo i podržavamo svoju decu u samostalnosti, uključujemo ih u donošenje odluka i sarađujemo sa njima, ali držimo granice i dokle god smo odgovorni za njih zadržavamo i svoja određena diskreciona prava.
Bez toga, i u liderstvu kao i u roditeljstvu nastao bi haos.
Ako bih u jednoj rečenici sumirala ključnu razliku liderstva iz pozicije vlasti u poređenju sa liderstvom iz pozicije ljubavi rekla bih: razlika je u krajnjem cilju, iz pozicije vlasti krajnji cilj je da se vlast održi, a iz pozicije ljubavi krajnji cilj je stvaranje novog kvaliteta.
Liderstvo iz pozicije ljubavi i iz pozicije vlasti nije dihotomija već kontinuum.
Svaki lider je negde na tom kontinuumu.
Retki su lideri koji su ekstremno na jednoj ili ekstremno na drugoj strani, mada ima i jednih i drugih.
Međutim, tokom svoje prakse više sam viđala pozicije lidera koje su bliže tački vlasti nego tački ljubavi.
Istovremeno, svaki lider sa kojim sam ikada sarađivala se žali na manjak uključenosti zaposlenih, manjak inicijative, manjak ambicije a posebno na manjak “ownership-a” kod zaposlenih.
Savetovala bih da se prvo preispita iz koje tačke kontinuuma lider vodi svoje ljude.
Strah od gubitka granica i određenog stepena kontrole je onaj koji lidere udaljava od tačke vođenja iz ljubavi, međutim, uz adekvatnu edukaciju lidera ovaj strah se prevazilazi. Mnogi lideri sa kojima sam radila su uspeli da ovladaju potrebnim kapacitetom, znanjima i veštinama da se pomere ka poziciji ljubavi i da odatle unaprede rad svojih timova ili čitavih organizacija, a da ne izgube stepen kontrole potreban da se organizacija drži na okupu i da se ne izgubi pravac.
Moguće je zadržati svoje granice, održati željeni stepen kontrole i istovremeno voditi iz pozicije ljubavi koja jedina vodi uključenosti, kreativnosti, “ownership-u”, rastu i pomeranju granica dosadašnjih rezultata.