CBAM | Karbonska granica Evrope – da li će Srbija ostati s druge strane?
Evropska unija je poslednjih godina jasno stavila do znanja da će zelena tranzicija biti temelj njenog budućeg ekonomskog i industrijskog razvoja. Jedan od ključnih instrumenata na tom putu jeste Carbon Border Adjustment Mechanism (CBAM) – mehanizam za prekogranično usklađivanje cene ugljenika. Iako naizgled tehnički i kompleksan, CBAM u svojoj suštini ima jednostavnu logiku: ako evropske kompanije plaćaju cenu emisije CO₂ kroz sistem trgovine emisijama (ETS), onda i uvezena roba mora da nosi sličan teret. Na taj način sprečava se tzv. „curenje ugljenika“ – premeštanje proizvodnje u zemlje sa nižim ili nikakvim troškovima emisije, što bi obesmislilo evropske napore ka dekarbonizaciji.
Šta CBAM znači za Srbiju?
Za Srbiju, kao zemlju čija privreda u značajnoj meri izvozi u EU (preko 60% ukupnog izvoza), CBAM nije samo regulatorni detalj već ujedno i strateško pitanje opstanka konkurentnosti. Industrije poput čelika, aluminijuma, cementa, đubriva i električne energije – sve spadaju u prve sektore koje CBAM obuhvata. U praksi, to znači da će srpski izvoznici morati da prikažu koliko su emisija proizveli i da će njihovi kupci u EU plaćati dodatnu cenu ako te emisije premašuju evropske standarde. Drugim rečima, roba iz Srbije više neće konkurisati samo kvalitetom i cenom, već i svojom „uglјeničnom otpornošću“.
Rizici ako Srbija ostane pasivna
Ukoliko Srbija ne uvede sopstvenu regulativu kojom bi zaštitila domaće tržište i postepeno uvela cenu ugljenika, privreda može doći u veoma nezavidan položaj. Na domaćem tržištu rizikuje da bude preplavljena robom iz trećih zemalja – robom koja upravo zbog visokog ugljeničnog otiska više ne može da pronađe put do tržišta EU. Drugim rečima, ono što Evropa odbaci, završiće kod nas – jeftinije, ali „prljavije“. Istovremeno, naši izvoznici će plaćati dodatne namete da bi zadržali kupce u EU, a kod kuće neće biti konkurentni.
Posledica? Pad izvoza, pritisak na profitabilnost i rizik gašenja pojedinih kapaciteta.
Šta država mora da uradi već danas?
U ovoj fazi odgovornost nije na kompanijama pojedinačno, već na državnim institucijama. Srbija mora da formuliše jasan odgovor na CBAM i da pokaže da je sposobna da zaštiti svoju privredu.
To podrazumeva:
- Uvođenje nacionalne cene ugljenika i fonda za tranziciju – Takav mehanizam još nije uspostavljen. Ključno je da država razmotri uvođenje nacionalne cene emisije CO₂ u skladu sa CBAM-om, pri čemu bi prihodi išli u fond koji bi finansirao dekarbonizaciju i modernizaciju industrije.
- Formiranje programa za podršku industriji – Ideja o fondu za tranziciju već je spomenuta u javnosti, uz naglašavanje da bi prikupljena sredstva morala da se vraćaju kroz projekte energetske efikasnosti, obnovljive izvore energije i inovacije.
- Razvoj sistema merenja, izveštavanja i verifikacije – Srbija treba da uspostavi sistem po ugledu na EU ETS, gde su pravila jasna i ista za sve. U EU, kompanije mere emisije po standardizovanim metodama, a nezavisni verifikatori potvrđuju tačnost podataka. Uvođenjem takvog sistema, domaći proizvođači bi imali ravnopravan tretman, a država bi stekla kredibilitet u pregovorima sa EU.
- Jasan signal investitorima i partnerima – Pokretanjem nacionalne politike Srbija bi poslala snažnu poruku da ozbiljno shvata zelenu tranziciju, što bi privuklo nove investicije i ubrzalo integraciju u evropsko tržište
Zaključak: izbor između gubitka i šanse
CBAM nije pitanje daleke budućnosti, on je realnost koja je već počela da oblikuje trgovinske tokove. Ako Srbija ne uvede sopstveni mehanizam, rizikuje da postane utočište za robu koju Evropa odbacuje i da sopstvenu industriju gurne u neravnopravan položaj. To nije izazov koji kompanije mogu same da iznesu – bez državnog odgovora nijedan pojedinačni proizvođač neće moći da se održi na evropskom tržištu. Srbija danas stoji pred crvenom linijom: ili će delovati i zaštititi svoju privredu, ili će dozvoliti da drugi odlučuju o njenoj budućnosti.