Javni izvršitelji kao relevantna karika pravne higijene i investicione sigurnosti

Globalni i lokalni ekonomski disbalansi dodatno su povećali pritisak na likvidnost kompanija. Da li u praksi primećujete rast broja izvršnih postupaka usled nelikvidnosti, ali i povećan broj pokušaja vansudskih dogovora i pregovora između poverilaca i dužnika? Koliko je problem nelikvidnosti u Srbiji posledica ekonomskih okolnosti, a koliko poslovne kulture i tolerancije ka kašnjenju u plaćanju? Da li se kroz praksu mogu prepoznati obrasci koji ukazuju na povećane rizike u ekonomiji?

Svaka razvijenija kompanija pa i manje firme, poseduju procedure po kojima prate dane docnje i trude se da blagovremeno reaguju na način da nemaju novčanih potraživanja od svojih klijenata. Inicijalno kreću od „ljubaznih poziva, pisanih opomena, opomena preko advokata, a kod mnogih javnih preduzeća, pa i banaka, pokušaj izbegavanja pokretanja sudskog izvršnog postupka reguliše se pozivom dužniku za zaključenje ugovora o reprogramu, refinansiranjem obaveza odn. aneksiranjem ugovora u pogledu elemenata koji olakšavaju dužniku vraćanje duga.

Savremeno poslovanje na raspolaganje stavlja javno dostupne podatke koji mogu biti od velike koristi kod donošenja odluke u stupanju u poslovni odnos sa klijentom, čime se značajno smanjuje mogućnost „promašaja“ (Portal Agencije za privredne registre, sajt Narodne banke Srbije i drugi dostupni portali gde se po mnogim kriterijumima može analizirati pravni subjekt sa kojim planirate potencijalnu saradnju).

Nelikvidnost u praksi može biti inicirana žurbom samog poverioca za brzom zaradom, bez prethodne analize klijenata sa kojima započinje saradnju. Rizik se uvek javlja ako se u privredi roba/usluga „daje na reč“, bez pisanog ugovora, bez ikakvog obezbeđenja ili sa klijentom koji u svojoj istoriji poslovanja već ima dane blokade i sl.

Potom, ukazujem i na praksu postojanja predmeta u kojima postoji nesrazmera između visine potraživanja poverioca i visine troškova postupka izvršenja koji slede, što otvara pitanje da li je odluka menadžmenta poverioca da pokreće postupak racionalna i ekonomski opravdana.

Kroz četrnaestogodišnju praksu javnih izvršitelja uočen je pad broja predmeta po osnovu komunalnih  potraživanja (neplaćeni računi za struju, Infostan, parking i sl.), a povećanje broja predmeta gde su potraživanja zasnovana na neplaćenim fakturama ili po izdatim menicama između privrednih subjekata i fizičkih lica. Pravna disciplina u plaćanju mesečnih obaveza postignuta je definitivno efikasnijim izvršenjem u praksi, a poslovanje u privredi i dalje ima tendenciju rasta nižih vrednosti potraživanja.

Kao što bi rekao Michael Jordan „Ja sam doživljavao poraz za porazom u svom životu sve dok nisam uspeo!“, pa zaključujemo da će tako biti i sa poveriocima.

U najvećem broju slučajeva javni izvršitelj se uključuje tek na kraju pravnog procesa, kada je problem već eskalirao. Da li postoji prostor da javni izvršitelji imaju i preventivnu ili savetodavnu ulogu za kompanije? Može li se kroz analizu naplate, potraživanja i ponašanja dužnika anticipirati određeni poslovni rizik i potencijalno smanjiti troškovi kompanije?

Zakon o izvršenju i obezbeđenju koji je krovni zakon u izvršnoj materiji predviđa, u članu 137., da je javni izvršitelj dužan da posreduje između stranaka radi sporazumnog namirenja izvršnog poverioca.

Najčešće u praksi javni izvršitelj se angažuje kada su već iscrpljene mogućnosti dobrovoljnog plaćanja od strane dužnika, a često i kada je već prethodio parnični postupak u kome je sud doneo presudu, u kom slučaju se izvršenje posmatra kao finalizacija potvrđene pravde, odnosno redovan pravni sled radnji.

Potom, još decembra 2019. godine Ministarstvo pravde je donelo Pravilnik o postupku dobrovoljnog namirenja novčanog potraživanja pre pokretanja izvršnog postupka koji započinje podnošenjem pismenog predloga od strane izvršnog poverioca prema javnom izvršitelju.

Svakako se u svakom konkretnom slučaju i u zavisnosti od same prirode posla iz kog potiče potraživanje poverioca mogu anticipirati i problemi i sprečiti veći gubici blagovremenim reagovanjem.

„Investicija u znanje plaća najbolje kamate“ je rečenica Bendžamina Frenklina koju rado citiram jer oslikava neophodnu pravnu i finansijsku pismenost kao baznu preventivu za poslovne probleme. Neophodna analiza uzroka usled kojih su nastala finansijska potraživanja, potom traženje rešenja kojim se na ubuduće isti izbegavaju, su ključni faktori kojima se smanjuju troškovi kompanija u naplati potraživanja.

Šta u praksi podrazumeva princip dobrovoljnog namirenja novčanog potraživanja i koliko takav pristup može doprineti efikasnijem rešavanju sporova i očuvanju poslovnih odnosa? Koliko efikasan sistem izvršenja utiče na ukupnu pravnu sigurnost i investicionu atraktivnost jedne zemlje?

Zakon o izvršenju i obezbeđenju u članu 138a. detaljno reguliše postupak dobrovoljnog namirenja gde se uz predlog, javnom izvršitelju dostavlja i izvršna ili verodostojna isprava kojom se dokazuje postojanje i dospelost potraživanja i gde se u daljem postupku javni izvršitelj direktno obraća i na dalje komunicira sa dužnikom. Za pokretanje ovog postupka poverilac je dužan da plati predujam troškova javnom izvršitelju u roku od osam dana od dana dostavljanja naloga za uplatu (20% od Javnoizvršiteljske tarife, ne manje od 2000 dinara).

Pokretanjem ovog postupka nastaje zastoj zastarelosti u trajanju od 60 dana i u ovom roku ukoliko se postupak ne okonča zaključenjem sporazuma između izvršnog poverioca i izvršnog dužnika ili dobrovoljnim namirenjem novčanog potraživanja, poveriocu je na raspolaganju pokretanje redovnog izvršnog postupka.

Sve troškove postupka konačno snosi izvršni dužnik.

Ovaj postupak u praksi je nedovoljno korišćen, a upravo je zakonodavac imao nameru da se kroz profesionalno uključenje javnog izvršitelja u naplatu bez izvršnog postupka, uz daleko manje troškove (20% za rad i 50% za uspešnu naplatu od Javnoizvršiteljske tarife) i kroz ograničeni period trajanja postupka (60 dana), naplati potraživanje izvršnog poverioca.

Nema velikih investicija bez bezbednog pravnog okvira, a jedan od „ramova“ je i izvršni postupak.

Uvođenje pravosudne profesije javnih izvršitelja je upravo i imalo za cilj stvaranje efikasnog sistema izvršenja gde javni izvršitelji kao preduzetnici, koji odgovaraju kompletnom svojom imovinom za svoj rad, zakonito sprovode postupak unutar propisane tarife od strane Ministarstva pravde. Motivisani i odgovorni, a preduzetnički orijentisani obezbeđuju dinamičniji i organizovaniji mehanizam naplate od onog koji je u prethodnom periodu bio poveren sudu.

Uvođenje profesije javnog izvršitelja značajno je uticalo na efikasnost naplate i smanjenje rizika nenaplativosti sudskih odluka. Da li smatrate da je u javnosti izostala ozbiljnija analiza rezultata rada izvršitelja, kao i edukacija tržišta o njihovoj ulozi i doprinosu pravnoj sigurnosti, koja je važna za strane investitore?

Od kada je prava i suda od tada postoji izvršenje, a praksa u uporednom pravu pokazala je da su rezultati naplate daleko veći ukoliko se ova javna ovlašćenja povere licima koje država imenuje, a koji su pod stalnim nadzorom suda, Ministarstva pravde i Komore javnih izvršitelja i koji, po sili zakona, moraju da imaju polise za profesionalnu odgovornost.

Izveštaji koji se na dnevnom nivou elektronski šalju iz svake javnoizvršiteljske kancelarije prema Ministarstvu pravde dokazuju nesporan doprinos ove profesiji u stepenu naplate potraživanja.

Ova profesija izvesno ne može biti popularizovana prema standardnim marketinškim metodama jer je zasnovana na formalnim zakonskim pravilima po kojima postupak mora da se vodi nezavisno od toga da li je dužnik država, pojedinac, banka i nezavisno od toga ko je na strani poverioca.

Nedovoljne informacije koje se pružaju javnosti u pogledu formalnosti  izvršnog postupka, medijsko prenošenje pojedinačnih „atraktivnih“ izvršenja (iseljenja) bez faktičkog posedovanja dokumentacije, dozvoljavanje ometanja pravde pojedinim udruženjima koji su na strani „nezaštićenih“, ukazuju na potrebu daljeg rada na edukaciji stanovništva i privrede o javnim izvršiteljima.

Pokazatelji rada, kao i podaci koji o radu javnih izvršitelja vode Ministarstvo pravde Republike Srbije i Komora javnih izvršitelja ukazuju da je „pravna higijena“, počev od 2012. godine pa do danas, na daleko višem nivou u odnosu na praksu pre postojanja javnih izvršitelja.