Mozak na autopilotu: šta nam radi AI? Kako smo od radoznalih istraživača postali pasivni posmatrači

„Dok milioni ljudi svakodnevno pitaju ChatGPT za savete, naučnici upozoravaju da naš mozak sve češće prepuštamo autopilotu.”

Da li smo još uvek kreatori mišljenja ili samo korisnici odgovora?

Eksponencijalni rast velikih jezičkih modela (LLM) i njihova laka dostupnost doveli su do prave eksplozije korisnika veštačke inteligencije. 

Prema podacima magazina Forbes, 378 miliona ljudi koristi AI alate u 2025. godini, što je ogroman skok kad se uporedi sa 116 miliona pre samo pet godina. Samo u odnosu na prethodnu godinu, to je 64 miliona novih korisnika, najveći jednogodišnji rast do sada.

Najčešći načini korišćenja AI danas su:

• istraživanje i prikupljanje informacija
• kreativno pisanje
• imejl i komunikacija.

Naizgled bezazleni, ovi slučajevi upotrebe kriju dublji problem: sve češće prepuštamo da AI, uslovno rečeno, misli umesto nas. A kada se to ponavlja svakodnevno, naš mozak polako menja način funkcionisanja i ulazi u autopilot mod.

Kognitivna cena praktičnosti

Zamislimo svakodnevni scenario.
Dolazimo na posao, otvaramo mejlove i koristimo AI da ih filtrira i sumira.
Zatim spremamo kvartalni izveštaj i ponovo prepustimo modelu da izvuče podatke, napiše tekst i predloži zaključke.
Na kraju, čak i privatno, umesto da tražimo odgovore kroz razmišljanje ili razgovor, jednostavno pitamo ChatGPT.

Korišćenje AI deluje oslobađajuće ‒ brže radimo, štedimo vreme, rezultati izgledaju uredno i smisleno.
Ali, kako pokazuju istraživanja, učestalo prepuštanje misaonih zadataka mašinama dovodi do smanjenog angažovanja moždanih regija zaduženih za kritičko razmišljanje i logičko zaključivanje.

Kritička misao na “mute” modu

Kritičko razmišljanje znači da preispitujemo informacije, tražimo dokaze i proveravamo izvore.
Kada nam AI ponudi gotov odgovor, taj proces preskačemo. Umesto da analiziramo „zašto” i „kako”, zadovoljavamo se brzim „šta”.
Naučnici taj fenomen nazivaju “cognitive offloading” ‒ prebacivanje misaonog tereta na digitalne alate.
U studiji MIT Media Lab-a iz 2025. godine, pod nazivom Your Brain on ChatGPT: Accumulation of Cognitive Debt when Using an AI Assistant for Essay Writing Task, primećeno je da osobe koje intenzivno koriste LLM alate beleže značajan pad angažovanja moždanih regija zaduženih za kritičko razmišljanje, u poređenju sa grupama koje koriste pretraživače ili razmišljaju samostalno. Još alarmantnije, čak 83,3% korisnika ChatGPT-ja nije moglo da reprodukuje nijedan tačan citat iz teksta koji su upravo napisali, što jasno ukazuje na deficit dubinskog procesuiranja informacija i pad kritičkog angažmana u misaonom zadatku u odnosu na kontrolnu grupu koja rešava zadatke bez pomoći tehnologije.

Da li još uvek zaključujemo ili samo prihvatamo?

Logičko zaključivanje je sposobnost da iz niza informacija izvučemo zaključak, pronađemo uzrok i posledicu, procenimo rizike i kontradikcije.
Kada AI „završi posao”, mi često samo preletimo pogledom tekst i prihvatimo ga. Time preskačemo ključnu fazu misaonog procesa ‒ proveru validnosti zaključka.

Dosadašnje studije su pokazale da korisnici AI alata manje aktiviraju prefrontalni korteks, regiju mozga odgovornu upravo za logičko zaključivanje i donošenje odluka.
Drugim rečima, mozak, poput mišića, gubi snagu kada ga ne koristimo. 

Princip “use it or lose it” važi i ovde.

Smanjen angažman znači da manje vežbamo neuronske strukture odgovorne za kritičko razmišljanje i logiku. Vremenom, ovo dovodi do nižeg „kognitivnog opterećenja”, što naizgled deluje prijatno, ali zapravo znači da naš mozak stagnira i gubi sposobnost rešavanja složenijih problema.

Biologija pasivnog razmišljanja

Kada kažemo da mozak prelazi na autopilot, to nije metafora ‒ to je biološki proces.
Učenje i donošenje odluka oslanjaju se na interakciju između kratkoročne (radne) i dugoročne memorije.
Dok kratkoročna memorija zadržava informacije, dugoročna ih pretvara u znanje.
Samo kroz aktivno povezivanje ova dva sistema stvara se razumevanje ‒ i to je ono što nas čini misaonim bićima.

Svaki put kada AI sumira tekst, napiše izveštaj ili ponudi gotov odgovor, mi preskačemo fazu u kojoj naš mozak mora da analizira, povezuje i proverava.
Radna memorija, koja se inače „vežba” kroz kombinovanje informacija, ostaje neaktivna, a bez nje informacija retko prelazi u dugoročno pamćenje.

Ako AI „misli” umesto nas, mi ne učimo, već samo konzumiramo informaciju koja nestaje čim prestanemo da je gledamo.
Tada se prekida proces konsolidacije znanja ‒ informacija ne prelazi iz kratkoročne u dugoročnu memoriju.

Digitalna demencija: cena komfora

Učenje nije samo pamćenje ‒ to je proces povezivanja ideja i stvaranja novih značenja.
Kada taj proces obavljamo sami, mozak stvara nove sinapse i povećava neuroplastičnost ‒ sposobnost da uči.
Ali ako AI povezuje umesto nas, te veze ne nastaju. Na taj način, naš mozak više ne rešava probleme.
Iako kognitivne sposobnosti ne nestaju preko noći, njihovo slabljenje postaje primetno: opada pažnja, koncentracija i sposobnost kreativnog povezivanja informacija.
Ovaj efekat, poznat kao „digitalna demencija”, već se povezuje sa padom dugoročnog pamćenja kod mlađih generacija.

Od telefonskih brojeva do misaone atrofije

Ako pripadate premilenijumskoj generaciji, setite se vremena kada ste znali desetine telefonskih brojeva napamet.
Nekad smo u glavi nosili celu malu bazu podataka.

Danas, sve to nosi i čuva naš telefon, a mi smo se prijavili samo kao korisnici.

Ne pamtimo jer nema potrebe da pamtimo. Mozak je evolutivno štedljiv: kada shvati da mu neka veština više nije potrebna, on je jednostavno „isključi”.

Slično se sada dešava sa misaonim procesima: ako zadatke analize, razmišljanja i povezivanja stalno prepuštamo veštačkoj inteligenciji, naš mozak zaključuje da mu ta aktivnost više nije potrebna i postaje sve manje sposoban da je samostalno obavlja.

Tehnološki giganti u pokušaju da „probude” naš mozak

Čak i velike kompanije prepoznaju rizik za korisnike.
Microsoft je, na primer, pokrenuo inicijativu Tools for Thought, čiji je cilj razvoj sistema koji podstiču aktivno razmišljanje, a ne samo generisanje sadržaja.
Ideja je da AI pomaže ljudima da misle bolje, a ne da misle manje.

Ali, budimo iskreni ‒ nije u interesu svih da to zaista zaživi. Zavisan korisnik je stabilan korisnik.

Da li je rešenje da prestanemo da koristimo AI?

Naravno da ne.
Rešenje nije u negiranju tehnologije, već u načinu na koji je koristimo.
AI bi trebalo da unapredi naše sposobnosti i proširi naše mogućnosti, a ne da ih potiskuje.

Zato možemo razlikovati dva pristupa:

• Autopilot mod: AI sve radi umesto nas, a mi samo „preletimo” rezultat.
• Inteligentni mod: AI koristimo kao pomoćnika: da ubrza, da proširi perspektivu, da proveri podatke. Ali mi donosimo zaključke i vodimo proces.

Na primer, ovaj tekst sam mogao da prepustim ChatGPT-ju da ga napiše. Umesto toga, AI je poslužio kao asistent ‒ za proveru podataka, statistike i savetovanje.

To je upravo pristup koji AI pretvara u asistenta, a ne u automatskog pilota.

Ideje, smer, zaključci ‒ to je deo koji mora ostati naš.
AI može da ubrza put, ali ne i da ga isplanira umesto nas.
Upravo tada postaje partner, a ne mentalni shortcut koji nas otupljuje.

Pre nego što pritisnemo Enter, vredi se zapitati

Veštačka inteligencija je tu da ostane, i to je dobra vest.
Loša vest je da, ako ne budemo pažljivi, može tiho da nas pretvori u intelektualne posmatrače umesto učesnika.
Naš cilj ne bi trebalo da bude da AI radi umesto nas, već sa nama.

Jer svaki put kada izaberemo prečicu, naš mozak ostaje bez vežbe. 

Dakle, sledeći put kada otvorite ChatGPT, zapitajte se:
Da li ga koristim kao pomoćnika ili sam upravo prebacio mozak na autopilot?