Održiva gradnja u Srbiji: od nužnosti do konkurentske prednosti

Klimatske promene su postale naša realnost, a građevinski sektor odgovoran je za 40% globalnih CO₂ emisija. Zato održiva gradnja nije trend, već uslov za dugoročnu otpornost naše sredine i ekonomije.

Integralni pristup, gde se održivost ugrađuje od početka projekta, nije dodatni luksuz već profesionalna obaveza. Kroz aktivnosti Saveta zelene gradnje Srbije, zapaža se da je sada pravo vreme za ozbiljan razgovor o isplativosti održive gradnje, tržišnim izazovima i mogućnostima za investitore i zajednicu.

Da li je zelena gradnja isplativa?

Isplativost zelene gradnje zavisi od namene objekta i njegovog životnog ciklusa. Kod javnih zgrada, poput škola ili bolnica, uštede energije i efikasno upravljanje resursima tokom decenija direktno smanjuju javne rashode, čineći održiva rešenja ekonomskim imperativom.

U rezidencijalnom sektoru izazov je što modeli prodaje često favorizuju nižu cenu investicije, dok tržište još uvek ne vrednuje dovoljno energetsku efikasnost ili bolje uslove stanovanja. Opravdavanje ulaganja ostaje teško dok svest kupaca ne poraste.

S druge strane, u poslovnom sektoru, održivi objekti s sertifikatima poput LEED-a ili BREEAM-a postaju konkurentska prednost: globalne kompanije sa ESG politikama traže prostore visokih ekoloških standarda, čime investitori obezbeđuju višu atraktivnost i dugoročnu stabilnost prihoda.

Srbija u odnosu na Evropu: izazovi i prilike

Iako Srbija nije članica EU, što umanjuje pristup fondovima i podršci za zelenu tranziciju, vidljivi su pomaci u regulativi – poput najave Pravilnika koji uvodi obavezu potvrde zelene gradnje za velike objekte, kao i rastućeg interesovanja investitora za sertifikate koji povećavaju vrednost i konkurentnost nekretnina.

Međutim, tržišni odgovor korisnika još nije dovoljan da podstakne standardizaciju održivih rešenja, jer kupci retko traže zelene zgrade. Fiskalne olakšice ili povraćaj sredstava kroz naknade mogli bi biti ključni za promenu prakse.

Dugoročno, razvoj nacionalnog sertifikacionog modela prilagođenog lokalnom tržištu dodatno bi ubrzao primenu zelene gradnje i omogućio lakše planiranje investicija u skladu sa održivim principima.

Tržišni izazovi za investitore

Kada govorimo o barijerama za primenu principa održive gradnje, ne postoji samo jedan krivac – izazovi se protežu kroz ceo lanac učesnika. Počev od projektanata koji često nisu dovoljno upućeni u procedure ili primenu principa i alata, preko izvođača koji ponekad nemaju iskustva s inovativnim materijalima i tehnikama, do krajnjih korisnika koji još uvek retko postavljaju održivost kao prioritet prilikom izbora prostora.

Dodatno, održivost se neretko svodi na formalnost: „papir” koji treba priložiti radi dozvole ili marketinga, a ne kao suštinski pristup koji integriše energetske, materijalne i društvene aspekte zgrade. Površno bavljenje savetovanjem o održivosti, često motivisano isključivo ispunjavanjem birokratskih zahteva, stvara dodatnu konfuziju na tržištu i obeshrabruje investitore da uđu u ozbiljniji proces zelene gradnje.

Rešenje leži u otvorenom i direktnom pristupu saradnji, gde svi akteri – investitori, projektanti, izvođači i konsultanti, u saradnji sa institucijama – moraju biti na istoj strani, s istim ciljem: da kreiraju kvalitetnu, održivu zgradu koja donosi dodatnu vrednost i investitoru i korisnicima. Nije održivo – ni za struku, ni za tržište – da održivost bude tretirana kao dodatna stavka za pregovaranje ili kao nešto što se „prodaje” investitoru. Samo sinhronizovan, otvoren i stručni pristup može omogućiti da zelena gradnja postane norma, a ne izuzetak.

Primeri iz prakse

Iskustva iz dosadašnje prakse pokazuju da održiva gradnja nije nedostižni ideal, već realna mogućnost kada postoji volja i razumevanje svih aktera. Na primer, Microsoft kancelarije u Ušće Tower 2 pokazao je kako sertifikacija LEED Fit Out-a može uspešno da se nadoveže na osnovu koju čini zgrada projektovana i izvedena s BREEAM sertifikatom u Shell & Core fazi. Ovakva sinergija projektovanja, izvođenja i opremanja prostora omogućila je da krajnji rezultat bude radno okruženje visokih standarda energetske efikasnosti, komfora i održivosti.

Na projektima fit-out kancelarija u kompleksima poput AFI Zmaj i Airport City, održivi dizajn pokazao se kao konkurentska prednost u privlačenju zakupaca, dok sve češće prisustvo održivosti kao kriterijuma na konkursima potvrđuje promene na tržištu.

Tehnološki aspekt takođe, primera radi – CLT sistemi nude značajan potencijal za smanjenje emisija CO₂ i vezivanje ugljenika kroz drvenu gradnju (Savet zelene gradnje Srbije je već održao vebinar na ovu temu). Sa druge strane, umesto kopiranja stranih modela, dobro je razvijati i lokalni okvir održivosti prilagođen domaćem zakonodavstvu i tržištu.

Zaključak: od retorike do prakse

Održiva gradnja više ne može biti tretirana kao luksuzna opcija rezervisana za izuzetke, već mora postati standard koji obezbeđuje dugoročnu vrednost investicija, zdravije i prijatnije prostore za korisnike, i pozitivniji odnos izgrađene prema životnoj sredini. Investitori, projektanti, zakonodavci i korisnici moraju zajedno delovati kako bi održivost postala uobičajena praksa.

Pored jasnih zakonskih okvira i ekonomskih podsticaja, potrebno je raditi i na razvoju društvenog i profesionalnog refleksa, odnosno mehanizama koji kod svih učesnika stvaraju podsvesnu potrebu da budu odgovorni u svakom projektu. Jer ako se uvek zapitamo – šta je loše u tome da projektujemo i gradimo bolje, održivije i odgovornije? – odgovor je jednostavan: ništa. Naprotiv, to je jedini put ka izgradnji kvalitetnijeg i otpornijeg okruženja (ali i fleksibilnijeg) koje će trajati i služiti generacijama koje dolaze.