Praznina ličnog uspeha

Beogradske opštinske novine su u januaru 1936. godine pisale o osnivanju Akcionog odbora za „Zimsku pomoć“ u Beogradu, na čije čelo je stala kneginja Olga koja je pozvala građane na udruženo delovanje u danima zimske oskudice. Apelu su se redovno odazivali kralj Petar II, imućni slojevi, građani dobre volje, beogradski policajci, gradski činovnici i dobrotvorna društva. Odbor je svakodnevno delio na hiljade obroka nezaposlenima, obuo i odenuo stotine dece i obezbeđivao ogrev u domovima, uz značajne novčane priloge i darove u naturi. „Zimska pomoć“ je prerasla u godišnju tradiciju, a uz nju se organizovao i svečani bal u Narodnom pozorištu, čiji je prihod bio namenjen siromašnima. Za one koji su zahvaljujući toj pomoći zimu dočekali zbrinuti i utopljeni, to je bila njihova „zimska bajka“.

Ovaj primer iz tridesetih godina prošlog veka otvara pitanje koje prevazilazi svoje vreme: šta se u međuvremenu promenilo u našem shvatanju zajednice, odgovornosti i brige za druge? Ako danas zazvuči kao romantična epizoda iz prošlosti, to je možda zato što se promenilo ne samo vreme, već i način na koji savremeni čovek razmišlja o sebi.

Kult „ja“ i paradoks potrage za srećom

Danas verujemo da ispunjenost dolazi iz traganja za sopstvenom „istinom“ i ličnim ambicijama. Merimo se brojem pratilaca, visinom zarade, titulama. Zato mnogi neprestano rade na sebi, analiziraju svaku emociju, jure nove ciljeve. Mantra savremenog individualizma veliča kult ličnog uspeha, dok potrebe zajednice ostaju u senci.

U toj trci za ličnim ostvarenjem, sreća postaje još jedan projekat – nešto što treba optimizovati, pratiti i dokazati drugima. Šta se događa sa srećom kada je pretvorimo u predmet stalnog merenja i vrednovanja?

Psihološke studije ukazuju na jedan paradoks: što više verujemo da „moramo biti srećni“, skloniji smo razočaranju – čak i kada nam se dešavaju lepe stvari. Istraživanja, uključujući i ona sa Univerziteta Kalifornije u Berkliju, pokazuju da snažno vrednovanje sreće ide uz niže zadovoljstvo životom i više depresivnih simptoma. I kada ostvarimo velike želje, uzbuđenje brzo splasne – naviknemo se i zatim poželimo još. Kad se u tom lavirintu zapitamo kuda dalje, vredi potražiti putokaze kod onih koji su o sreći razmišljali mnogo pre nas.

Filozofija, još od starih Grka, podseća da ispunjenost ne leži u trenutnim užicima, već u životu u skladu sa vrlinama i vrednostima. Po Aristotelu, sreća nije ono što osećamo, već ono što trajno činimo: život u kojem razum, oblikovan vrlinama, vodi naše izbore i postupke. Iako je vrlina presudna, priznaje da su do izvesne mere potrebna i spoljašnja dobra. Za stoike, mir je posledica vrline i bavljenja onim što možemo da kontrolišemo, a ne spoljašnjih okolnosti. Viktor Frankl (1905–1997, austrijski neurolog i psihijatar, osnivač logoterapije) ovu liniju misli produbljuje: sreća nije cilj kome se neposredno teži, već posledica života usmerenog ka smislu i samotranscendenciji – prevazilaženju sopstvenog „ja“; kada čovek to „ja“ privremeno ostavi po strani i posveti se nečemu većem, radost često dolazi neočekivano.

Da li čovek može biti sam sebi dovoljan?

Aristotel je pisao da je čovek „po prirodi političko biće“ i da onaj ko živi van zajednice postaje „ili zver ili bog“. Na pitanje „ko si ti?“ nekada se nije odgovaralo imenom, već pripadnošću: porodici, zanatu, narodu. Tek u moderno doba javlja se pojam individualizma, ideja potpuno nezavisnog pojedinca.

Međutim, zajedništvo i društvena sabornost stoje u središtu hrišćanskog, posebno pravoslavnog, shvatanja čoveka kao ličnosti upućene na život s drugima. Osećaj pripadnosti i povezanosti koji se rađa iz hrišćanske tradicije odvraća pogled od sebičnosti i usmerava ga ka brizi za bližnje i zajednicu. Ova ideja sabornosti prisutna je i u ruskoj misli 19. veka, u kojoj književnost postaje polje sukoba između individualizma i zajedništva; Turgenjev i Dostojevski različito promišljaju odnos pojedinca i zajednice.

Turgenjev, oslonjen na nemačku filozofiju i evropski liberalizam, veruje u oblikovanje ličnosti kroz obrazovanje i slobodu. Međutim, u romanu Očevi i deca Bazarov, nihilista, razotkriva granice tog racionalističkog pogleda kada se zaljubi u Anu Odincovu, shvati značaj porodičnih veza i, naposletku, suoči se sa sopstvenom smrću. Ironično, ta spoznaja dolazi prekasno.

S druge strane, Dostojevski oštro kritikuje zapadni racionalizam, utilitarizam i pozitivizam, za koje drži da vode ka moralnoj i duhovnoj izolaciji. U romanu Zločin i kazna Raskoljnikov pokušava da opravda ubistvo pozivom na svoju teoriju „izuzetnih ljudi“ – onih koji, kako veruje, imaju pravo da pređu preko zakona i krvi zarad navodnog višeg dobra – ali ga Sonjina saosećajnost, zajedno s pritiskom istrage i sopstvenom moralnom krizom, vodi ka priznanju. Za razliku od Raskoljnikova, Aljoša u Braći Karamazovima vidi smisao života ne u izdvojenosti, već u zajednici – u brizi za bližnje, praštanju i preuzimanju odgovornosti za druge.

U mnogim indijskim i istočnoazijskim tradicijama „puta“ (dao/mārga) više se cene unutrašnje oblikovanje, vrlina i sklad nego trka za statusom i bogatstvom. Sreća i mir vide se kao plod moralnog života i usklađenosti sa stvarnošću i dobrobiti drugih.

Kad svako gleda samo sebe – šta ostaje od zajednice?

Kad svako brine samo za sebe, kratkoročno neko profitira, ali dugoročno gube svi. Tada prestajemo da vidimo posledice sopstvenih želja na okolinu.

Želja za moći, komforom ili ličnom dobiti može tiho nagrizati zajednički prostor. Prvi znak tog urušavanja nije buka, već tišina: tišina institucija koje više ne služe svima, tišina građana koji odustaju od otpora, tišina vrednosti koje nestaju. Dobit koja se hrani gubitkom drugih ne donosi mir – ostavlja prazninu koju ni uspeh ni bogatstvo ne mogu da ispune.

Postoji i drugi put – pogled ka drugima: ispunjenost i smisao dolaze tek kada pažnju usmerimo na dobro koje možemo učiniti, a ne na sopstveni učinak. Radost pomaganja čini život ljudskim.

U poslovnom svetu osećaj smisla gradi se kroz mentorske programe, pro bono rad i projekte koji donose stvarnu korist lokalnoj zajednici. Tada ambicija i društvena odgovornost postaju saveznici.

Čak Fini (Chuck Feeney), suosnivač Duty Free Shoppers (DFS) i osnivač The Atlantic Philanthropies, svojim načelom „Giving While Living“ (davanje tokom života) pokazuje da ispunjenje dolazi iz pretvaranja viška u dobrobit drugih, a ne iz gomilanja. Dalaj‑lama, duhovni vođa tibetanskog budizma, često ističe da se naše blagostanje uvećava što više brinemo za sreću drugih. A Marko Aurelije (121–180, rimski car i stoički filozof) podseća: „Što nije dobro za košnicu, nije dobro ni za pčelu.“

Kako se čini dobro: od malih gestova do velikih dela

I naša istorija pamti primere nesebičnosti. Dr Laza Lazarević (1851–1891), lekar i pisac, ostao je upamćen po predanoj brizi za siromašne, čestim lečenjima bez naplate i shvatanju medicine kao služenja zajednici. Njegov rad, jednako u ambulanti i u javnosti, svedoči o odgovornosti prema najugroženijima.

Jovan Jovanović Zmaj (1833–1904) bio je pesnik, lekar i urednik, poznat po tome što je književnost pretvorio u sredstvo obrazovanja. Kroz dečje listove poput Nevena radio je na podizanju svesti i kulture kod najmlađih, a u satiričnim listovima poput Zmaja ukazivao je na društvene nepravde.

Kapetan Miša Anastasijević i Luka Ćelović Trebinjac ubrajaju se među najveće dobrotvore Univerziteta u Beogradu. Kapetan Miša je zdanjem zaveštanim „srpskom narodu“ obezbedio dom današnjem Rektoratu. Luka Ćelović je testamentom, kroz svoju zadužbinu, ostavio gotovo svu imovinu Univerzitetu u Beogradu, iz čijih su prihoda u međuratnim godinama finansirane katedre, stipendije i opremanje univerzitetskih biblioteka i laboratorija.

Uz to, prilike za tihe doprinose su svuda oko nas. Na košarkaškom terenu mesecima visi pokidana mrežica – malo truda i obruč je ponovo spreman za zakucavanje. U zgradi je potreban novi upravnik: preuzeti tu ulogu znači više od popravki – to je šansa da promenimo ono što možemo i učinimo zajednicu boljom. Kada neko u našoj okolini ima problem, a naše znanje može da pomogne – pravni savet, stručna pomoć, lekcija iz neke veštine – vredi to učiniti i bez naknade. Iz takvih susreta rađa se poverenje, osećaj da nismo sami i da možemo da se oslonimo jedni na druge.

Vredi se zapitati: šta u meni ostaje kada se dan završi? Ako smo osetili da su nam nečiji osmeh, mali gest ili velika požrtvovanost doneli mir i snagu, već smo dotakli smisao. Jer ispunjenost dolazi iz odnosa, iz susreta, iz onoga što delimo s drugima. Uostalom, svet u kojem svako gleda samo sebe nikada neće biti dovoljno velik za sve nas.