Vidljivi i nevidljivi rizici M&A transakcija
Pojam statusnih promena je čisto pravni termin, često zbunjujući za laike, a opet sveprisutan u javnosti? Šta to podrazumeva?
Trend statusnih promena već duže vreme je prisutan na našem tržištu. Kompanije sve češće biraju ovaj model za proširenje poslovanja zbog brojnih prednosti u odnosu na klasičnu akviziciju udela. Ako govorimo o spajanju, sam proces se odigrava u više faza, pri čemu se pravi izazovi često javljaju tek nakon što se procedura formalno završi, tokom implementacije i integracije jednog sistema u drugi. Svi prethodni koraci služe kao pripremne radnje kako bi se osigurala bezbedna i pravno valjana sinergija. Ključ uspešne statusne promene leži u temeljitoj analizi poslovanja i sagledavanju svih potencijalnih rizika, što zahteva sveobuhvatnu, najpre finansijsku, a zatim i pravnu forenziku.
Zapaženiji primeri spajanja u bliskoj prošlosti, koje su predmet javnog interesovanja, odigrali su se u bankarskom sektoru. U godinama za nama svedočili smo pripajanju RBA banke (ranije Crédit Agricole banka) Raiffeisen banci, zatim preuzimanju Eurobank Direktne od strane AIK banke, kao i spajanju NLB i Komercijalne banke.
Proces kupovine ili pripajanja druge kompanije nikada ne bi trebalo uzimati olako. Koja su top 4 ključna rizika? Koja je razlika kada su u pitanju banke u odnosu na privredna društva?
Sa pravnog aspekta, a i aspekta finansijskih implikacija, moramo razlikovati kupovinu od statusne promene. Kod kupovine udela suštinski ne dolazi do strukturnih promena u samoj organizaciji, već samo u vlasničkoj strukturi kompanije. Sa druge strane, statusna promena predstavlja potpuno drugačiji koncept koji se može manifestovati u više različitih oblika i podleže drugačijem zakonskom režimu. Statusna promena pripajanja je najčešći vid udruživanja dva sistema. Eklatantan primer za to jeste pripajanje NLB banke Komercijalnoj banci, koje smo ispratili u godini za nama. Statusne promene kod banaka su posebno izazovne i predstavljaju kompleksne integracione procese, što zbog zahtevnog tehničkog usklađivana procedura, platforme, prenosa baze klijenata, to zbog nešto drugačijeg zakonskog režima i strogog nadzora NBS nad ovim postupkom. Iz tog razloga, ovde bih se ograničila na komercijalno spajanja privrednih društava, van bankarskog sektora.
Kad govorimo o ključnim aspektima statusne promene, ističem značaj poreske regulative, pitanja statusa zaposlenih i ugovora van radnog odnosa, zaštitu članova društva i poverilaca, kao i pitanje zabrane konkurencije, s obzirom da se statusne promene ne mogu vršiti suprotno odredbama zakona kojim se uređuje zaštita konkurencije.
Obaveza objavljivanja nacrta ugovora ili plana podele, kao i mogućnost uvida u dokumentaciju relevantu za ovaj proces, omogućava svim zainteresovanim licima, poveriocima i dužnicima, da se upoznaju sa detaljima plana, uključujući imovinu i obaveze koje se prenose, kako bi mogli doneti informisanu odluku o budućem poslovanju sa društvom i dostupnim zakonskim merama zaštite. Ovde se može postaviti pitanje položaja člana društva koje se pripaja i potraživanja poverilaca koji smatraju da će statusna promena ugroziti naplatu njihovog potraživanja. Zakon propisuje određene mere zaštite za sve kategorije. Primera radi, poveriocu koji smatra da mu je statusnom promenom ugrožena naplata potraživanja, dostupne su mere poput zaloge i jemstva, eventualne izmene uslova ugovora po osnovu kog je nastalo potraživanje ili raskid tog ugovora, kao i mogućnost odvojenog upravljanja imovinom društva prenosioca do namirenja potraživanja, naravno uz jasna ograničenja kako bi se sprečile potencijalne zloupotrebe i „sabotiranje“samog postupka.
Sa druge strane, rizici su najveći na strani kupca – društva sticaoca. Tokom procesa kupac mora identifikovati sva sporna pitanja koja su u vezi sa postavljenim ciljem integracije kao i finansijskim benefitima, što utiče na formiranje kupovne cene. Svi ovi aspekti zahtevaju pažljivo planiranje i anticipaciju tokom procesa statusne promene. Čak i najvećim sistemima može se desiti greška u proceni usled nedovoljno detaljne i stručne analize, što neretko rezultira velikim finansijskim gubicima.
Nakon akvizicije mogu se pojaviti mnogi neočekivani troškovi kao što su penali po okončanim sudskim sporovima, poreski penali nakon poreskih kontrola, aktiviranje hipoteka, zaloga, jemstava i garancija, odlazak zaposlenih i odliv „know-how“-a itd. Koji su to troškovi i kako ih minimizirati?
Šanse za pojavu vanrednih i skrivenih troškva mogu biti minimizirane ukoliko se analizi poslovanja pristupi sistematično i sačini detaljan due diligence izveštaj, kako pravni i tako finansijski. U pravnom izveštaju se, između ostalog, vrši procena troškova ili prihoda očekivanih u slučaju pozitivnog ili negativnog ishoda sudskih sporova koji su u toku, na koji način se društvo upoznaje sa potencijalnim gubicima. Iskusan advokat u velikom broju slučajeva može dati preleminarnu procenu ishoda spora. Što se tiče poreskog aspekta, statusna promena se ne može okončati tokom poreske kontrole bilo kog od učesnika. Međutim, postoji mnogo drugih poreskih aspekata poput pdv-a, zatim potencijalnog kapitalnog dobitka u slučaju da je jedan od motiva pripajanja raspolaganjem imovinom od strane društva sticaoca, a koji moraju biti detaljno prikazani u izveštaju revizora. Ukoliko je društvo prenosilac poreski dužnik ili jemac za dugove povezanih lica, koja su istovremeno poreski dužnici, poreska analiza zahteva posebnu pažnju. Jemstva, garancije, hipoteke su transparenti podaci, te društvo sticalac može imati jasnu sliku obaveza koje preuzima. Bez takve pravne i finansijske analize, koja se vrši uz tim iskusnih advokata i revizora, nije moguće sprovesti sigurnu statusnu promenu.
Kakva su prava i obaveze zaposlenih u postupku statusne promene?
Statusna promena ni u kom slučaju ne bi trebalo da predstavlja osnov za okončanje radnog odnosa po inicijativi prethodnog ili naslednog poslodavca. Zakon o radu propisuje obavezu poslodavac sledbenika da od prethodnog poslodavca preuzme opšti akt i ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca, koji se mora primenjivati najmanje godinu dana od dana promene poslodavca. Oba poslodavca su takođe obavezna da obaveste reprezentativni sindikat ili zaposlene kod poslodavca prethodnika o promeni i u saradnji s njim preduzmu mere za ublažavanje ekonomskih i socijalnih posledica koje mogu nastati.
Prethodni poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom koji odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni o nastavku rada kod poslodavca sledbenika, u roku određenom obaveštenjem o prenosu ugovora. Zakon o radu, međutim, ne navodi tačan rok u kome prethodni poslodavac može ostvariti ovo pravo, što čini nejasnim i nesigurnim status zaposlenog koji odbije prenos ugovora o radu ili se tome ne izjasni, sve dok prethodni poslodavac ne preuzme inicijativu za okončanje radnog odnosa.
U praksi se javlja interesantno pitanje opstanka tzv. menadžerskih ugovora društva koje se statusnom promenom gasi, a po osnovu kojih su angažovani direktori i članovi nadzornog odbora. Naime, kod društva koje se statusnom promenom pripaja, zakon propisuje prestanak svih ovlašćenja direktora i članova nadzornog odbora kod dvodomnog upravljanja, te je upitna sudbina takvog ugovora. S obzirom da rad van radnog odnosa ne podpada pod režim Zakona o radu i obavezu preuzimanja od strane novog poslodavca, opstanak ugovora i posledice raskida zavise od klauzula koje su obuhvaćene tim ugovorom.
Koji su izazovi za regulacija vezana za zaštitu podataka?
Iako je novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti u primeni još od 2019. godine, to se ovde još uvek tretira kao “nova oblast”. Razlog za to, kod više od deceniju prisutne regulative, jeste i činjenica da nije dovoljno da se određeni kodeksi inkorporiraju u zakone, već je ključno da se značaj zaštite ratifikuje i u svesti ljudi, kako bi osnovna pravila za postupanje i zaštitu poverljivih ličnih podataka bila primenjivana. Kao licencirani DPO mogu reći da postoji dosta izazova vezano za prenos podataka kada su u pitanju transakcije između dva pravna lica. U ovoj situaciji, ključno je detaljno regulisati prenos podataka između privrednih društava putem ugovora i precizno definisati ko ima ovlašćenje za upravljanje tim podacima. Svako društvo bi trebalo da usvoji svoje pravilnike o zaštiti podataka i implementira snažne mere zaštite.