Priča u koju (biramo da) verujemo

U decembru 2001. godine, u gradiću Njuportu na obali Tihog okeana, u Oregonu (SAD), Kristijan Longo ubio je svoju ženu Meri Džejn i njihovo troje dece – četvorogodišnjeg Zakarija, trogodišnju Sejdi i dvogodišnju Medison. Njihova tela pronađena su na obližnjoj obali.

Longo je nakon zločina pobegao u Meksiko, krijući se iza lažnog identiteta novinara Majkla Finkela. Upravo u to vreme New York Times Magazine prekinuo je saradnju sa Finkelom zbog kršenja profesionalnih standarda i fabrikovanja činjenica.

Kada je Finkel saznao da je Longo tokom bekstva koristio njegov identitet, stupio je u kontakt sa Longom, videvši u tome priliku za profesionalni povratak. Počeli su redovno da se sastaju, razmenjuju pisma i razgovaraju telefonom. Finkel je postao Longov glavni sagovornik.

Fasciniran činjenicom da je Longo baš njega izabrao da mu ispriča svoju priču, Finkel je počeo da gubi profesionalnu distancu i objektivnost.

Iako su dokazi snažno ukazivali na Longovu krivicu, Finkel je, po sopstvenom priznanju, priželjkivao da Longo ipak ne bude proglašen krivim jer mu je delovao kao fin čovek – miran, samouveren, pristojan i elokventan.

Longo je kasnije osuđen.

Fascinacija koja zaslepljuje: harizma, novac, moć

Harizmatičnim ljudima koji ostave dobar prvi utisak skloni smo da pripišemo i druge pozitivne osobine, poput inteligencije i pouzdanosti. U psihologiji je taj obrazac poznat kao halo-efekat.

Slično tome, samouverenost govornika često tumačimo kao znak stručnosti. Tvrdnje izrečene tečno i jasno mogu nam delovati istinitije nego što jesu, naročito ako se ponavljaju.

Kritičko mišljenje ne posustaje samo pred harizmom i lepim govorom. I materijalno bogatstvo neretko tumačimo kao znak nečije kompetencije. To se može povezati sa onim što je psiholog Melvin Lerner nazvao hipotezom pravednog sveta (engl. Just-World Hypothesis): skloni smo da verujemo da svet funkcioniše pravedno i da ljudi, bar donekle, dobijaju ono što zaslužuju. Takvo verovanje može nas navesti da nečiji uspeh ili bogatstvo doživimo kao potvrdu zasluge i sposobnosti, pa njegovim rečima pridamo veću težinu čak i kada su argumenti slabi.

Autoritet nas takođe može zavesti. U Milgramovim eksperimentima o poslušnosti ispitanici su, sledeći naloge autoriteta, nastavili da pritiskaju prekidače za koje su verovali da drugoj osobi zadaju sve snažnije elektrošokove, uprkos njenim protestima i zahtevima da se eksperiment prekine. Milgram je takvo ponašanje, između ostalog, objašnjavao tzv. agentskim stanjem (engl. agentic state), u kojem pojedinac sebe sve više vidi kao izvršioca tuđih naloga, a odgovornost pripisuje autoritetu koji ih izdaje. Srodan obrazac postoji i danas: direktor čije se odluke ne preispituju jer se smatra da „on sigurno zna nešto što mi ne znamo“. U takvom okruženju kritičko mišljenje lako postaje „nelojalnost“, a pojedinac sebi govori: „samo radim svoj posao“, „nije na meni da procenjujem“, „kompanija zna šta radi“.

Uticaj grupe jednako je važan. Psiholog Irving Janis opisao je kako i grupe sastavljene od sposobnih pojedinaca mogu donositi loše odluke. Taj obrazac nazvao je grupnim mišljenjem (engl. groupthink): pritisak da se postigne saglasnost može potisnuti trezveno razmatranje alternativa i otvoreno iznošenje sumnji. Za takav obrazac nam, uostalom, nisu potrebni primeri iz američke psihologije. Dovoljno je prisustvovati sastanku na kojem svi vide da odluka nije dobra, ali procenjuju da nije mudro da upravo oni to prvi kažu. Jedan ćuti zbog položaja, drugi zato što je tek došao, a treći da opet ne ispadne onaj koji u svemu vidi problem. Odluka tako prolazi jer se ćutanje tumači kao odobravanje, a stvarni razgovori počinju tek u hodniku.

Kako nastaje samoobmana

Samoobmana retko počinje svesnom odlukom. Češće se gradi postepeno: činjenice koje se ne uklapaju u već stvorenu sliku umanjujemo, zaobilazimo ili tumačimo tako da tu sliku sačuvamo.

Sledi niz malih ustupaka. Pređemo preko činjenice jer nam se ne čini dovoljno važnom, sumnju ostavimo za kasnije jer „nije pravi trenutak“, a dokaz ponovo tumačimo dok ne počne da govori ono što želimo da čujemo. Svaki takav ustupak za sebe može delovati opravdano. Tek zajedno postaju obrazac samoobmane.

Koliko često, pošto smo već formirali mišljenje, tuđe mišljenje tražimo samo da bismo čuli da smo bili u pravu? U psihologiji je taj obrazac poznat kao pristrasnost potvrđivanja (engl. confirmation bias) – sklonost da tražimo i lakše prihvatamo ono što potvrđuje naš postojeći stav. Kada jednom formiramo mišljenje o čoveku, kompaniji ili sopstvenom izboru, um počinje da radi kao filter: informacije koje se uklapaju lakše primećujemo, dok one koje taj stav dovode u pitanje lakše zanemarujemo.

Problem, međutim, nije samo u tome šta propuštamo da vidimo, već i u tome kako tumačimo ono što nam je, makar naizgled, jasno.

Zamislite advokata koji nakon slanja konačne verzije ugovora primeti ozbiljan propust. Umesto da se odmah obrati klijentu i ispravi grešku, počinje sebi da objašnjava zašto propust ipak nije toliko važan. Priznanje greške ugrozilo bi sliku o sopstvenoj stručnosti. Psiholog Leon Festinger takav unutrašnji sukob nazvao je kognitivnom disonancom.

Kognitivna disonanca nastaje kada se ono što radimo ne uklapa u ono što verujemo da je ispravno. Nelagodnost koja iz toga proizlazi često ublažavamo racionalizacijom – pronalaženjem razloga koji opravdavaju ono što smo već učinili.

„Čemu god sam se približio, našao sam opravdanje, a tegoba je ipak ostala.“ – Meša Selimović, Derviš i smrt

Što više uložimo u neku priču, odnos ili projekat, teže nam je da odustanemo, čak i kada se okolnosti promene toliko da bi to bilo najrazumnije. Priča u koju smo poverovali postaje zatvor koji smo sami izgradili. U ekonomiji i psihologiji taj obrazac je poznat kao zabluda o nepovratnim troškovima (engl. sunk cost fallacy). Uloženo vreme zaista ne može da se vrati. Greška nastaje kada prethodno ulaganje postane razlog da nastavimo istim putem, umesto da sledeću odluku donesemo na osnovu onoga što je pred nama.

Objektivnost kao karakterna disciplina

Čoveka mogu zavesti harizma, novac, autoritet, grupa, pa i sopstveni ego. Da li je onda objektivnost uopšte moguća?

Savršeno nepristrasna slika sveta za pojedinca nije dostižna. Objektivnosti se, ipak, možemo približiti bar na dva načina. Prvo, da budemo svesni sopstvenih ograničenja, uključujući lične pristrasnosti i sukobe interesa. Drugo, da svoje zaključke izlažemo proveri drugih – kroz nezavisne recenzije, stručne debate i javne rasprave.

Objektivnost se ne može naučiti na seminaru i primeniti u ponedeljak. Objektivnost je karakterna disciplina, možda i najteža: spremnost da se izdrži nelagodnost nedovršene slike i da se odoli priči koja sve savršeno objašnjava pre nego što smo je proverili.

„Bez odbacivanja starih zabluda, nema ni prihvatanja novih istina.“ – Borislav Pekić, Zlatno runo

Objektivnost počinje kada smo spremni da priznamo da i sami možemo imati interes da neku činjenicu previdimo.