Energija postaje strateška sirovina

1. Kada biste morali da definišete jednu stvar koju će kompanije u narednih pet godina morati da promene u svom načinu razmišljanja o energiji, šta bi to bilo?

Da prestanu da o energiji razmišljaju kao o računu i počnu da razmišljaju kao o ulaznoj sirovini.

Energija je decenijama bila stavka koju neko iz nabavke jednom godišnje „reši“ pregovorima sa snabdevačem, negde između osiguranja i kancelarijskog materijala. Taj model je istekao 1. januara 2026. Tog dana su se desile dve stvari: u Evropskoj uniji je CBAM ušao u definitivnu fazu, a u Srbiji je počela primena poreza na emisije od četiri evra po toni. Ugljenik je dobio cenu, a energija je preko te cene ušla pravo u cenu koštanja proizvoda.

Promena u svesti je zato sledeća: energija više nije trošak koji se optimizuje jednom godišnje, već portfolio kojim se upravlja kontinuirano — kao devizama, kao sirovinom, kao rizikom. Kompanija koja zna koliko kilovat-sati i koliko kilograma CO2 nosi jedan njen proizvod moći će taj podatak da stavi u ponudu kupcu u Nemačkoj. Kompanija koja to ne zna, saznaće — od kupca.

I detalj koji se najčešće previđa: prva godišnja CBAM deklaracija podnosi se do 30. septembra 2027, ali za robu izvezenu tokom 2026. godine. Podaci moraju da nastaju sada, tokom proizvodnje. Ne mogu da se rekonstruišu unazad. Svako ko misli da ima još godinu dana vremena — nema.

2. Zašto je najvažniji kilovat zapravo onaj koji kompanija ne potroši?

Zato što je to jedini kilovat-sat koji je stvarno njen.

On nema cenu, nema mrežarinu, nema akcizu, nema PDV, nema CO2, nema balansnu odgovornost i — što je u Srbiji danas možda i najvažnije — ne čeka u redu za priključenje. Sve ostalo što stavite na krov ili u krug fabrike morate da platite, priključite, održavate i pravdate.

Redosled pritom nije ideološki, nego matematički. Efikasnost smanjuje imenilac. Ako prvo skinete 20 odsto potrošnje pa tek onda dimenzionišete solar, kupili ste manju elektranu za manje novca, sa boljim stepenom sopstvene potrošnje. Ako uradite obrnuto, platili ste panele da proizvode struju za gubitke u sopstvenom sistemu. To je izuzetno skup način da se greje atmosfera.

Brojke su nemilosrdne. Srpska privreda po jedinici BDP-a troši oko 1,8 puta više energije od proseka EU mereno po paritetu kupovne moći, a specifična potrošnja u pojedinim granama industrije je i višestruko veća nego kod zapadnih konkurenata. U prosečnom pogonu 20 do 30 odsto proizvedenog komprimovanog vazduha ode kroz curenja — to je kompresor koji dobar deo smene radi ni za koga. Takve mere se vraćaju za nekoliko meseci do dve godine, bez ijedne dozvole i bez ijednog kvadrata krova.

Zato, kada nam klijent kaže „hoćemo solar“, prvo pitanje nije koliko megavata. Prvo pitanje je koliko megavat-sati trenutno bacate.

3. Gde danas vidite najveći jaz između onoga što kompanije govore o održivosti i onoga što zaista rade?

Jaz nije između reči i namere. Jaz je između prezentacije i brojila.

Najčešća scena iz prakse: kompanija ima grupnu strategiju održivosti, ciljeve do 2030. i lep izveštaj sa snimcima pogona iz drona — a nema petnaestominutne podatke o potrošnji po pogonu. Ima ESG koordinatora, a nema energetskog menadžera sa budžetom. Ima cilj smanjenja emisija, a nema nijedan energetski KPI ni u jednom bonusu.

Drugi jaz je vlasnički. Energija je u većini kompanija ničija: održavanje kaže da je to nabavka, nabavka kaže da je to proizvodnja, finansije kažu da je to trošak. Dok energija nema vlasnika sa imenom i prezimenom, ona ima samo rezultat — i to po pravilu loš.

Treći jaz je u kapitalu. Ciljevi su ambiciozni, a CAPEX plan ih ne prati. Projekat efikasnosti sa povratom od dve godine godinama čeka jer se u istoj investicionoj komisiji takmiči sa novom proizvodnom linijom — iako bi, strukturiran kroz model u kome se investicija otplaćuje iz ostvarenih ušteda, mogao da krene odmah i da ne opterećuje bilans.

Dobra vest je da je taj jaz merljiv. Loša je da će ga uskoro meriti i vaši kupci.

4. Odakle biste savetovali kompaniji da počne? Kako izgleda „energetski pregled“ jednog biznisa pre odluke o investiciji?

Počinje se od podataka, ne od ponuda.

Najskuplja odluka u energetici je ona doneta na osnovu ponude dobavljača umesto na osnovu sopstvenog profila potrošnje. Ozbiljan energetski pregled ima pet koraka, i samo je jedan od njih tehnološki.

Prvi: dvanaest meseci računa za sve energente — struja, gas, mazut, para, dizel — plus petnaestominutni dijagram opterećenja. Taj dijagram je rendgenski snimak fabrike. Na njemu se odmah vidi koliko trošite kada ne proizvodite ništa. Bazno opterećenje noću i vikendom je najjeftiniji novac u industriji i gotovo uvek je veće nego što menadžment očekuje.

Drugi: obilazak pogona i merenje tamo gde brojila ne postoje — motori, pumpe i ventilatori, komprimovani vazduh, rashlada, para, otpadna toplota. Termovizijska kamera i ultrazvučni detektor ovde kažu više od bilo kog izveštaja.

Treći: rangiranje mera po evru po uštećenom megavat-satu i po roku povrata, sa jasnom granicom između onoga što je podešavanje režima rada (najčešće besplatno), onoga što je zamena opreme i onoga što je kapitalni projekat.

Četvrti, i tek četvrti, jeste tehnologija. Tu se dimenzionišu solar, toplotna pumpa, kogeneracija ili skladište — i to prema korigovanom, a ne prema zatečenom profilu potrošnje.

Peti, koji se najčešće preskače: merenje i verifikacija posle implementacije. Ušteda koja se ne meri nije ušteda, nego anegdota.

Za veliki deo industrije ovo, uzgred, i nije dobrovoljno. Obveznici sistema energetskog menadžmenta — industrijska postrojenja iznad 2.500 toe godišnje — i inače moraju da sprovedu energetski pregled najmanje jednom u pet godina i da isporuče godišnji cilj uštede. Pitanje je samo da li će to biti papir za ministarstvo ili investicioni plan.

5. Šta će koncept aktivnog kupca konkretno promeniti za domaću industriju i koje kompanije bi prve trebalo da iskoriste tu mogućnost?

To je najkonkretnija prilika koju je domaća industrija dobila u poslednjih nekoliko godina — i, iskreno, najmanje ispričana.

Do sada je privreda igrala u kategoriji kupca-proizvođača, koja je za ozbiljnu industriju postala pretesna: ograničenje od 150 kW, a neto merenje se ionako gasi krajem 2026. Status aktivnog kupca je druga liga. Elektrana ide od 150 kW naviše, do snage priključka za preuzimanje energije iz mreže. Aktivni kupac može da koristi sopstvenu proizvodnju, da prodaje višak, da zaključi PPA, da uđe u agregiranje i usluge fleksibilnosti — dakle, da od svoje potrošnje napravi proizvod.

Dva detalja vrede kao ceo poslovni plan. Prvo: ko proizvodi i skladišti isključivo za sopstvene potrebe, bez isporuke u mrežu, nema obavezu dostavljanja bankarske garancije — a ona za projekte elektrana iznosi 12.500 evra po megavatu. Drugo, i ključno: dok su studije priključenja za velike solarne parkove i vetroelektrane na prenosni sistem odložene na period od septembra do decembra 2029, aktivni kupci imaju dva prozora godišnje, od 1. januara do 1. februara i od 1. jula do 1. avgusta.

Kontekst tih rokova je brutalan: podneti zahtevi za priključenje premašuju 22 gigavata, a EMS bez dodatnih ulaganja u mrežu može da prihvati oko 5.800 megavata. Prevedeno na jezik industrije: vrata iza fabričke kapije su otvorena, a ona na livadi za sad nisu.

Ko prvi? Oni koji troše danju i kontinuirano i imaju prostor unutar ograde: metalska i prerađivačka industrija, hemija, cementare, prehrambena industrija i hladnjače, proizvođači auto-komponenti, logistički centri i data centri. Nije slučajno što su prve zahteve u statusu aktivnog kupca podneli Linglong i HBIS. Oni koji čekaju „da se stvari malo razjasne“ čekaće u redu iza njih.

6. Koliko je za uspeh projekta važnije razumeti profil potrošnje od same tehnologije? Postoji li opasnost da kompanije investiraju u „zeleno“ zato što je zeleno, a ne zato što je poslovno optimalno?

Panel ne zna kada radite. Baterija ne zna šta proizvodite. Profil potrošnje zna sve.

Vrednost solara iza brojila nije u tome koliko elektrana proizvede, nego koliko od te proizvodnje potrošite sami. To je jedini broj koji određuje isplativost — i razlika između 35 i 80 odsto sopstvene potrošnje pomera povrat investicije za godine, ne za mesece. Fabrika u tri smene, hladnjača i data centar su za solar odlični partneri. Pogon koji radi jednu smenu i staje u 14 časova nije — bar ne bez pomeranja procesa, skladištenja ili bitno drugačijeg dimenzionisanja.

Opasnost o kojoj govorite postoji i viđamo je redovno. Elektrana dimenzionisana prema površini krova umesto prema računu za struju. Baterija kupljena zbog „energetske nezavisnosti“ koja nikada ne odradi pun ciklus. Toplotna pumpa u sistemu kome prvo trebaju izolacija i regulacija. Sve zeleno, sve sertifikovano, sve pogrešno raspoređeno.

Naš stav je jednostavan: zelena tehnologija koja nije poslovno optimalna nije zelena — ona je samo skupa. I, što je gore, truje bunar. Jedan loše dimenzionisan projekat u jednoj grupaciji ume da zaustavi deset dobrih, jer se u sledećih pet godina na svaki predlog odgovara sa „probali smo, nije se isplatilo“.

Redosled koji brani i kasu i klimu glasi: izmeri, smanji, pomeri u vremenu, pa tek onda proizvedi.

7. Gde danas vidite najveću neiskorišćenu poslovnu priliku u energetskoj tranziciji Srbije?

Iza fabričke kapije. Sasvim doslovno.

Svi gledaju livadu — vetroparkove, solarne parkove, velike megavatne brojke. A najveći neiskorišćeni resurs u Srbiji su industrijski pogoni: krovovi, slobodne parcele unutar kruga, otpadna toplota koja preko rashladnih tornjeva odlazi u vazduh, i — ovo je sledeća velika stvar — fleksibilnost potrošnje. Zakon je uveo agregiranje kao energetsku delatnost i omogućio ugovore sa dinamičnom cenom. To znači da sposobnost da svoje opterećenje pomerite za dva sata prestaje da bude tehnički detalj i postaje prihodna stavka.

Druga neiskorišćena prilika je strukturna, i tu se Trivera i pozicionira. Kapitala u regionu ima — međunarodne finansijske institucije, fondovi i banke traže projekte. Tehnologije ima, i jeftinija je nego ikada. Ono čega nema dovoljno jesu bankabilni projekti: oni u kojima su tehnička analiza, ugovorna struktura, regulatorni put i finansijski model spojeni u jedan paket koji investicioni komitet može da potpiše. Prevodilaca između kotlarnice i term sheet-a je u ovom regionu, blago rečeno, malo.

Treća prilika je vremenska i najbrže ističe. Narednih 24 do 36 meseci su prozor u kome CBAM još ne boli punom snagom, domaći porez na ugljenik je četiri evra po toni i može samo naviše, oprema je jeftina, a kapacitet mreže ograničen. Ko projekat pokrene sada, ulazi u red i u trošak koji sam kontroliše. Ko krene 2029, kupovaće po tuđoj ceni.

8. Kako će za pet godina izgledati kompanija koja je zaista energetski održiva?

Ni „ona koja sama proizvodi“, ni „ona koja je ekstremno efikasna“. Ona koja energijom upravlja kao portfolijem.

Konkretno, takva kompanija u 2031. godini zna svoj energetski i ugljenični otisak po jedinici proizvoda — u realnom vremenu i po pogonu, a ne jednom godišnje i na nivou firme. Ima miks: deo iz sopstvene proizvodnje, deo kroz dugoročni PPA, deo sa tržišta, i ume taj miks da rebalansira. Ume da pomeri opterećenje i tu fleksibilnost da naplati. Efikasnost joj je ugrađena u održavanje i u investicioni ciklus, a ne u projekat koji se radi jednom u deceniji. I, možda najvažnije, ima jednu osobu čiji bonus zavisi upravo od tih brojeva.

To je zapravo povratak na nešto vrlo staro i vrlo domaćinsko: ne trošiti ono što ne moraš, proizvoditi ono što možeš i znati tačno koliko te šta košta.

A poslovni deo je najlepši. Za pet godina vaš kupac iz Evropske unije neće pitati da li imate strategiju održivosti. Pitaće koliko kilograma CO2 nosi tona vašeg proizvoda — i tražiće dokaz. Taj broj će tada biti deo cene isto koliko i cena sirovine. Kompanije koje ga danas ne mere neće za pet godina imati problem sa održivošću. Imaće problem sa prodajom.