Reciklabilnost kao uslov opstanka: kako evropski PPWR menja domaće tržište ambalaže

Nova Evropska uredba o ambalaži i ambalažnom otpadu (PPWR), koja se primenjuje od 12. avgusta 2026. godine, postavlja potpuno nove standarde poslovanja na evropskom tržištu i menja način na koji se ambalaža dizajnira, koristi, prikuplja i vraća u proizvodnju.

Za domaće kompanije koje plasiraju robu na tržište Evropske unije, ova regulativa donosi obavezu dubokog strukturnog prilagođavanja: od provere stepena reciklabilnosti ambalaže, preko obezbeđivanja stabilnih izvora recikliranog materijala, pa sve do usklađivanja sa novim zahtevima u oblasti sakupljanja i sledljivosti sirovina.

Poštovanje ovih pravila više nije stvar ekološkog prestiža, već jedan od osnovnih uslova za očuvanje tržišnih pozicija i kontinuitet izvoza domaće privrede.

Mnogi o ovome govore kroz administrativne i birokratske definicije, ali šta PPWR zapravo znači za kompanije i privredu u Srbiji?

Možda na prvi pogled nije sasvim jasno kako se propisi jedne ekonomske zajednice reflektuju na kompanije van njenih formalnih granica. Međutim, evropsko tržište postavlja pravila za proizvode koji žele da na njemu budu plasirani. Ukoliko domaće kompanije žele da nastave da izvoze svoje proizvode u Evropsku uniju, moraju na vreme da prilagode svoje proizvode i ambalažu novim zahtevima.

To više nije stvar ekološke mode ili dobre volje. To postaje pitanje tržišnog pristupa, konkurentnosti i sposobnosti domaće privrede da zadrži svoje mesto na evropskom tržištu.

U praksi, PPWR donosi značajnu transformaciju načina na koji se dizajnira, koristi i sakuplja svaka flaša, limenka, kutija i drugi oblik ambalaže.

Evropa uvodi strože kriterijume reciklabilnosti i principe Design for Recycling, odnosno projektovanja ambalaže tako da ona nakon upotrebe može što efikasnije da uđe u proces reciklaže.

Od 2030. godine ambalaža koja ne dostigne propisani minimalni nivo reciklabilnosti od 70% neće moći da se plasira na tržište EU. Ambalaža će se ocenjivati prema stepenu reciklabilnosti, od najviših kategorija koje omogućavaju čistije i efikasnije tokove materijala do formata koji zahtevaju dodatne procese i imaju ograničeniju mogućnost ponovne prerade.

Istovremeno, nova ambalaža moraće da sadrži zakonski definisan udeo već recikliranog materijala. Ciljevi su postavljeni i jasni, ali glavno pitanje je kako ih zapravo ispuniti na terenu.

Za PET ambalažu koja je u kontaktu sa proizvodom predviđen je obavezni udeo recikliranog materijala od 30% do 2030. godine, dok je za aluminijumsku ambalažu cilj 50% recikliranog sadržaja do iste godine.

Da bi naši proizvođači uopšte mogli da obezbede potreban reciklirani materijal za novu ambalažu, Srbiji je potreban stabilan, kvalitetan i kontrolisan izvor reciklata. A da bismo imali takav reciklat, moramo značajno unaprediti način na koji prikupljamo, razdvajamo i vraćamo iskorišćenu ambalažu u proizvodni proces.

Ovaj zadatak na papiru zvuči prilično jednostavno, sve dok se ne suočimo sa realnošću i brojevima na domaćem terenu – recikliramo svega 15,45% komunalnog otpada (dok je prosek EU oko 49%), prema podacima koje je objavila Agencija za zaštitu životne sredine, zatim samo 28% građana ima pristup organizovanim uslugama recikliranja – prema istraživanju koje je objavio Naled, a čak 13,6% celokupnog otpada završava potpuno van sistema – (izvor Agencija za zaštitu životne sredine).

Kada uporedimo današnje stanje sistema sa ovim ciljevima, jasno je da nas očekuje veliki posao. Posebno je izazovno obezbediti visoke stope prikupljanja PET ambalaže, za koju je cilj od 80% prikupljanja teško ostvariv bez dobro organizovanog depozitno-refundnog sistema.

Problem nije samo u postavljenim ciljevima, već pre svega u nedovoljno razvijenoj infrastrukturi i sistemu sakupljanja otpada.

Pored ograničenog pristupa organizovanom recikliranju, Srbiji su potrebni snažniji sortirni kapaciteti, preciznija evidencija tokova materijala i sistem koji omogućava pouzdano praćenje ambalaže od trenutka kada se stavi na tržište do trenutka kada se vrati u reciklažni proces.

Kada se sagledaju ove činjenice, jasno je da postojeća infrastruktura ne može bez ozbiljnog unapređenja da odgovori novim zahtevima. Zato pitanje prilagođavanja PPWR-u nije samo pitanje izmene propisa, već izgradnje sistema koji će omogućiti da materijali zaista ostanu u cirkularnom toku.

Srećom, formula za uspeh postoji, a struka i evropska praksa nude vrlo konkretna rešenja.

Studija kompanije Eunomia, koja je analizirala potencijale tržišta Srbije, pokazuje da bi dobro dizajniran depozitni sistem (DRS), među građanima prepoznat kao sistem kaucije, mogao da obezbedi da više od 90% ambalaže obuhvaćene sistemom završi na reciklaži već u prve tri godine primene.

Praksa evropskih zemalja iznova potvrđuje da kombinacija finansijskog podsticaja, odnosno povratnog depozita, i jednostavnog modela vraćanja efikasno menja navike potrošača.

Kada građanin zna da za vraćenu PET flašu ili limenku dobija svoj depozit nazad, reciklaža prestaje da bude apstraktna obaveza i postaje jednostavna, svakodnevna navika.

Dobra vest je da su građani Srbije spremni za ovaj korak. Istraživanja pokazuju da 86% građana Srbije podržava uvođenje depozitnog sistema, dok devet od deset ispitanika DRS vidi kao efikasan model za prikupljanje ambalaže, potvrđuje istraživanje koje je sproveo međunarodni projekat Svaka limenka se računa u 16 država (i u Srbiji) na  oko 16 hiljada ispitanika, a objavljeno je 2025.godine.

Ipak, depozitni sistem ne može sam da reši sve izazove i on nikako ne dolazi kao zamena za infrastrukturu za odvojeno sakupljanje otpada.

Ključni zaključak struke jeste da depozitni sistem i primarna selekcija moraju da funkcionišu kao dva komplementarna dela istog sistema, a ne kao međusobna konkurencija.

Dok depozitni sistem preuzima ambalažu za piće, gde može da obezbedi visoke stope povrata i kvalitetne tokove materijala, kroz unapređeni sistem produžene odgovornosti proizvođača – EPR – mora se paralelno unaprediti prikupljanje ostalih vrsta ambalaže na mestu njenog nastanka.

To uključuje papir i karton, staklenu ambalažu, plastične materijale koji nisu obuhvaćeni DRS-om, kao i druge tokove ambalažnog otpada.

Drugim rečima, Srbiji nije potreban izbor između depozitnog sistema i primarne selekcije. Potrebni su nam oba sistema, sa jasno definisanim ulogama, odgovornostima i infrastrukturom koja će ih povezati.

Industrija i privreda okupljene oko Alijanse za cirkularna pakovanja već su ponudile svoju ekspertizu, operativnu podršku i spremnost na ozbiljne investicije.

Ciljevi su zajednički: kroz otvoren dijalog između države, industrije, trgovine, komunalnog sektora i građana izgraditi stabilan i održiv sistem koji će omogućiti dostizanje ciljeva reciklaže, obezbediti kvalitetne sekundarne sirovine za domaću industriju, zaštititi konkurentnost privrede i dugoročno smanjiti količinu otpada koji završava van sistema.

Pred nama nije samo obaveza usklađivanja sa jednom evropskom uredbom. Pred nama je prilika da promenimo sistem koji danas proizvodi gubitke – izgubljene materijale, izgubljenu ekonomsku vrednost i izgubljene razvojne prilike.

PPWR nam je postavio rokove. Tržište će postaviti posledice.

Pitanje više nije da li će Srbija promeniti način na koji upravlja ambalažom i ambalažnim otpadom. Pitanje je samo da li ćemo promenu sprovesti na vreme – planski, u partnerstvu države i privrede – ili ćemo reagovati tek onda kada posledice počnu da ugrožavaju konkurentnost domaćih kompanija i njihov pristup evropskom tržištu.

Vreme za čekanje je isteklo. Sada je trenutak da od reciklaže napravimo ne samo ekološku obavezu, već stvarnu ekonomsku infrastrukturu Srbije.