Održivost se ne proizvodi u ESG izveštaju
Kako održivi razvoj postaje deo svakodnevnih proizvodnih i poslovnih odluka
Održivost počinje na proizvodnoj liniji
O održivosti se danas govori više nego ikada. Kompanije mere emisije, postavljaju ciljeve, uvode obnovljive izvore energije i pripremaju ESG izveštaje. To su važni koraci.
Ali u industriji postoji važnije pitanje: kako održivost zaista izgleda u proizvodnji?
Ne u izveštaju, već na proizvodnoj liniji.
Kao tehnolog u industriji fleksibilne ambalaže, održivost posmatram kao deo tehnološkog razvoja, kvaliteta i poslovne efikasnosti.
U proizvodnji se odlučuje koliko ćemo materijala, energije i drugih resursa potrošiti da bismo dobili proizvod koji ispunjava svoju funkciju.
Tu održivost postaje rezultat.
Brojke nisu cilj. One su alat za bolje odluke.
U proizvodnji je jednostavno govoriti o održivosti na nivou ciljeva. Izmeriti koliko sirovine i energije trošimo, koliko otpada nastaje, koliko možemo da vratimo u proces i gde nastaju gubici nije tako jednostavno.
To su pitanja na kojima održivost postaje konkretna.
Ako pratimo potrošnju energije, materijala i otpada, možemo da prepoznamo gubitke i procenimo gde je moguće unapređenje bez ugrožavanja performansi proizvoda.
Isto važi za GHG emisija – njihovo merenje ima vrednost tek kada pokaže gde u procesu postoji prostor za poboljšanje.
Zato je ključno pitanje: šta smo promenili zato što merimo?
U ambalaži manje materijala nije uvek održivije
Jedan od najkonkretnijih primera je light weighting fleksibilne ambalaže – smanjenje količine materijala potrebnog za istu funkciju.
U teoriji zvuči jednostavno: manje materijala znači manje resursa i manji uticaj; u praksi je stvar složenija.
Kod ambalažnih polietilenskih folija, smanjenje debljine mora biti praćeno razvojem proizvoda i procesa. Tanja folija mora da zadrži potrebnu otpornost, istegljivost, stabilnost i pouzdanost u realnim uslovima upotrebe.
Jer proizvod nije održiv samo zato što je lakši.
Ako zbog smanjenja materijala dolazi do više prekida, oštećenja, nestabilnosti tereta ili potrebe za većom potrošnjom folije, početna ušteda gubi smisao.
Nije održivo proizvesti tanju ambalažu, ako zbog toga kupac na kraju mora da koristi više materijala.
Zato pitanje nije koliko materijala proizvod sadrži, već koliko ga je (minimalno) potrebno da bi pouzdano izvršio svoju funkciju.
Cirkularnost počinje pre nego što ambalaža postane otpad
Ako je prvi korak održivosti smanjiti količinu materijala potrebnog za određenu funkciju, sledeće pitanje je šta se dešava sa materijalom koji ipak upotrebimo.
Kod fleksibilne ambalaže, cirkularnost počinje mnogo pre kraja životnog ciklusa – izborom sirovina, dizajnom, stabilnošću procesa i upravljanjem tehnološkim otpadom.
Zato automatizovano prikupljanje i razdvajanje proizvodnog otpada, njegova kontrolisana priprema i povrat u odgovarajuće proizvodne tokove mogu istovremeno smanjiti količinu otpada i potrebu za primarnim materijalom.
Ali ni proizvodna linija nije kraj priče.
Ambalaža nastavlja svoj životni ciklus i nakon upotrebe, pa pitanje održivosti tada dobija novu dimenziju.
Reciklabilnost je važan deo cirkularne ekonomije, ali i oblast u kojoj je potrebno izbeći jednostavne zaključke.
Ambalaža može biti tehnički reciklabilna, ali to samo po sebi ne znači da će zaista biti prikupljena, sortirana i reciklirana. Rezultat zavisi od čitavog sistema – dizajna ambalaže, infrastrukture za prikupljanje i reciklažu, dostupnih tehnologija i ponašanja svih učesnika u lancu.
Zato nije dovoljno pitati:
„Da li je ambalaža reciklabilna?“
Potrebno je sagledati:
„Šta se sa njom zaista događa?“
Kada održivost postane pitanje razvoja i biznisa
Održivost ne može biti posao i odgovornost samo jednog sektora.
Tehnologija posmatra mogućnost promene, proizvodnja njenu realizaciju, kvalitet posledice, nabavka materijale, finansije investiciju i povrat, a prodaja zahteve kupaca.
Smanjenje debljine može smanjiti potrošnju materijala, ali zahtevati promenu procesa. Reciklirani materijal smanjuje potrebu za primarnim resursima, ali zahteva dodatnu kontrolu kvaliteta. Efikasnija oprema smanjuje potrošnju energije, ali mora imati poslovno opravdanje.
Zato održivost ne treba posmatrati kao trošak koji se dodaje poslovanju, već kao način da se poslovanje učini efikasnijim i otpornijim.
Bolja kontrola materijala znači manje gubitaka. Stabilniji proces znači manje otpada i zastoja. Efikasnija oprema znači optimalniju potrošnju energije, a bolje upravljanje kvalitetom sprečava nepotrebne gubitke.
Tako ESG pokazatelji prestaju da budu samo podaci koje kompanija mora da prikupi. Oni postaju informacije koje pomažu da se donesu bolje poslovne odluke.
Od ESG obaveze do proizvodne kulture
Industrija plastike i fleksibilne ambalaže suočavaće se sa sve većim zahtevima za reciklabilnost, reciklirani materijal, efikasnost resursa i smanjenja emisija.
Za proizvođače to neće biti samo regulatorni zahtev. Biće to i pitanje konkurentnosti.
Kompanija koja zna koliko materijala i energije troši, koliko otpada generiše i koliko može da vrati u proces ima bolju osnovu za upravljanje troškovima, kvalitetom i rizicima – ali i za razgovor sa kupcem.
Kupac sve češće ne traži samo proizvod koji ispunjava tehničku specifikaciju, već pouzdanost i podatke koji podržavaju njegove ciljeve održivosti.
Zato održivost postaje deo konkurentske sposobnosti proizvodne kompanije.
Prava održivost u industriji fleksibilne ambalaže ne nalazi se u jednoj tehnologiji.
Ne nalazi se samo u reciklatu, obnovljivim izvorima energije ili smanjenju debljine proizvoda.
Ona se nalazi u načinu na koji donosimo odluke.
Najodrživija odluka nije ona koja najbolje izgleda u izveštaju. To je odluka koja istovremeno donosi vrednost proizvodu i kupcu, unapređuje poslovanje i odgovornije koristi resurse.
Kada svaki kilogram sirovine, svaki kWh električne energije, svaki kilogram tehnološkog otpada i svaka tona proizvedenog proizvoda postanu podaci koji nam govore gde možemo biti bolji ESG prestaje da bude samo obaveza izveštavanja; postaje deo proizvodne kulture.
A upravo na proizvodnoj liniji održivost dobija stvarnu vrednost.