Finansiranje tranzicije ka održivom sistemu

Imajući u vidu značaj postavljanja temelja održivog sistema i ciljeva net-zero emisije, sve važniju ulogu igraju investicione strategije i finansijska podrška aktivnostima tranzicije, koja se odnosi na finansiranje procesa dekarbonizacije velikih emitera, kao i finansiranje zemalja i regiona u razvoju, s obzirom na značajne ekološke i društvene izazove sa kojima se one suočavaju na putu razvoja. Ipak, faktor tranzicionog finansiranja nije univerzalno prepoznat. Trenutno i dalje ne postoji standardizacija prihvatljivih aktivnosti u samom procesu, kao ni sistemska podrška procesu pomoću finansijskih instrumenata, a pored toga prisutna je percepcija da nove tehnologije, zastupljene u dekarbonizaciji sektora sa visokim emisijama, nose visok rizik. Posledično, većina investicionih strategija koje inkorporiraju net-zero emisiju isključuju ili zapostavljaju sektore sa visokom emisijom prilikom kreiranja portfolija.

Tradicionalno definisana kao zelena i čista, održivost zahteva zaokret u paradigmi kako bi uključila aktivnosti finansiranja same tranzicije ka željenom sistemu. Prema tome, potrebno je da svi relevantni akteri prihvate nove ideje i redefinišu prioritete, s obzirom na značaj njihove međusobne saradnje. Ovo bi za institucionalne investitore, koji žele da inkorporiraju net-zero strategije, podrazumevalo da obelodanjuju informacije o trenutnim emisijama portfolija i trend u procesu dekarbonizacije (smanjenje emisija portfolija na godišnjem nivou), kao i da ustanove targete na portfolio nivou. Korporacije bi trebalo da obezbede ostvarive planove tranzicije, i na taj način uvere investitore u svoju posvećenost u postizanju tranzicionih ciljeva. Takođe, njihova obaveza bi bila i da pruže informacije o emisijama u odnosu na prihode prilagođene za inflaciju i promene kursa, kako bi onda i investitori imali mogućnost da bolje sagledaju uticaj na privredu. Osim ova dva aktera, podjednako su značajne vlade koje bi trebalo da sarađuju sa predstavnicima industrije u razvoju taksonomije, koja se odnosi na proces tranzicije, zatim usklađuju obelodanjivanje tranzicionih planova, i zahtevaju obelodanjivanje studija izvodljivosti.

Na državnim institucijama je da podstaknu proces i kroz izdvajanje dodatnih sredstava, kao i da omoguće kombinovano finansiranje javnim i privatnim sredstvima, kako bi na taj način bolje usmerile investicije privatnog sektora ka aktivnostima tranzicije. Na razvijenim tržištima vlade mogu koristiti razne mehanizme i instrumente, koji pored alokacije budžeta uključuju grantove i subvencije, poreske olakšice i državne obveznice. Sa druge strane, za tržišta u razvoju, gde su javna sredstva za investicije sa ciljem prilagođavanja/zaustavljanja daljih klimatskih promena često ograničena, uloga razvojnih finansijskih institucija i kombinovanog finansiranja postaje ključna. Ova vrsta finansiranja pomaže da se premosti nedostatak javnih sredstava, a samim tim demonstrira i mogućnost ulaganja u tržišta u razvoju, i na taj način privuče značajnije finansiranje od strane privatnog sektora. Ipak, ovakav način finansiranja i dalje predstavlja manje od 1% potreba tržišta u razvoju kako bi ostvarila cilj net-zero emisije do 2050. godine. Iako je finansiranje javnim sredstvima ključno kod mnogih aktivnosti u okviru ove teme, u kojima privatni sektor ne može ili i dalje ne želi da investira, imperativ postaje mobilizacija privatnog kapitala s obzirom na razmere tranzicionih aktivnosti, s tim da je obavezivanje privatnog sektora i dalje nedovoljno i nejasno.

Najveći razlog ovome je nedostatak investicija većeg obima koje bi privukle pažnju institucionalnih investitora, što dovodi do toga da se oni takmiče za pozicije u ograničenom broju ovakvih transakcija. Pored toga, često je strukturiranje poslova skupo i sporo, imajući u vidu pre svega potrebu za merenjem uticaja, onda verifikaciju i tehničku pomoć, kao i činjenicu da još uvek transakcije ove prirode nisu standardizovane. Prema tome, privlačenje diversifikovane strukture investitora zahteva i određen nivo standardizacije procesa. Kao što je napomenuto, još jedan izazov je inovativnost povezana sa dekarbonizacijom aktivnosti koje su izvor visoke emisije, jer najčešće zahtevaju razvoj i primenu novih tehnologija i rešenja. Tehnološke neizvesnosti, svojstvene ovim inovacijama, nose veći rizik investiranja, koji je dodatno pojačan kod tržišta u razvoju zbog regulatornih i političkih rizika, zatim dugih rokova transakcija, kao i značajnim potrebama za početnim kapitalom. Sa druge strane, trend razvoja inicijativa od strane vodećih međunarodnih finansijskih institucija ukazuje na širenje svesti o značaju procesa tranzicije.

Kada je reč o sektorima koji spadaju u velike emitere CO2, globalno posmatrano, 40% kompanija je definisalo planove za dostizanje cilja neto nultih emisija do 2050. godine, s tim da samo 30% od ove grupe smatra da će imati adekvatne budžete koji će podržati realizaciju; od onih koje još uvek nisu utvrdile način delovanja, više od 50% navodi da je glavna prepreka upravo nedostatak potrebnih sredstava (Masdar 2023). Takođe, one kompanije koje ni u narednom periodu ne postave targete za dostizanje ciljeva održivosti neće biti u mogućnosti da obezbede finansiranje tranzicionih aktivnosti, imajući u vidu da je osnovni zahtev investitora kredibilan tranzicioni plan koji je usklađen sa ciljevima Pariskog sporazuma. Trenutno se finansiranje procesa tranzicije širi na instrumente duga – obveznice i kredite za finansiranje održivog razvoja. Investitori često definišu svoje politike u okviru dekarbonizacije portfolija prodajom imovine koja nosi visoke emisije i ulaganjem u onu sa niskim emisijama CO2, što neće kao rezultat dovesti do realnog smanjenja emisija, one u ovom slučaju ostaju iste. Sa druge strane, pristupi nekih od njih se baziraju na ostvarenju uticaja na kompanije u portfoliju, pri čemu fond menadžeri aktivno učestvuju u procesu smanjenja emisija kroz različite načine podsticaja, i na taj način imaju značajnu ulogu u doprinosu ostvarenju ciljeva dekarbonizacije.

Dok ulaganje u održivost ima sve značajnije razmere, nedostatak finansijske podrške za dekarbonizaciju velikih emitera je i dalje izražen, tako da se javlja disparitet između targeta net-zero investicionih strategija i stvarnih ishoda koji postaje sve širi. Ipak, kao što je spomenuto, svest o značaju finansiranja tranzicije ka održivom razvoju se širi među svim relevantnim akterima, što je ipak proces koji zahteva određeno vreme za prilagođavanje i usaglašavanje kako bi se ostvario zajednički cilj.