FINANSIJSKA FORENZIKA: Skrivena psihologija finansijskih prevara u organizacijama

Jeste li ikada stajali nad svežnjem novčanica; pred prilikom da učinite nešto što niko neće videti? Ako niste, na trenutak zamislite takvu situaciju. Pred vama je iznos koji može promeniti tok jedne priče. Možda i vašeg života. Pitajte se: Da li takva prilika budi nešto u vama?

Zamislite sada da ste na drugoj strani. Istražujete finansijsku prevaru. Podaci su pred vama. Tragovi postoje. Sistemi beleže svaki korak. Na prvi pogled — sve je jasno. Šta se desilo — znamo. Ali ključno pitanje i dalje ostaje bez odgovora: Zašto?

Zašto je neko prešao granicu koju većina ne bi? Zašto jedan zaposleni zaobilazi pravila, dok drugi to ne bi učinio? Zašto se sumnjiva transakcija negde prijavljuje, a negde ignoriše?

Tu prestaje analiza činjenica i počinje razumevanje obrazaca.

Da bismo uopšte razumeli prevaru, potrebno ju je posmatrati kroz tri nivoa.

Prvi nivo je sistemski i obuhvata pravila, kontrole i procedure kojima se prevenira prevara. To podrazumeva osnovne mehanizme zaštite od prevare: audit trail (trag revizije, odnosno jasni i proverljivi zapisi o svim transakcijama i odlukama), razdvajanje dužnosti (nijedna osoba nema potpunu kontrolu nad celim procesom — nema samo jednog potpisnika ili donosioca odluke) i nadzor (kontinuirano praćenje i kontrolu sprovođenja procedura). Finansijska forenzika ovde brzo prepoznaje gde sistem može da zakaže. Ipak, sama mogućnost za prevaru ne znači da će se prevara zaista i dogoditi.

Drugi nivo je bihevioralni i odnosi se na konkretne radnje i aktere — ko je šta uradio, kada i na koji način. To podrazumeva prepoznatljive obrasce ponašanja povezane s prevarom: falsifikovanje faktura, zaobilaženje procedura i manipulaciju izveštajima. Finansijska forenzika na ovom nivou rekonstruiše tok događaja i identifikuje odgovorne aktere. Ipak, i kada su radnje jasno utvrđene, ostaje ključno pitanje: zašto baš ta osoba, baš u tom trenutku?

Treći nivo je kulturni i odnosi se na vrednosti, norme i nepisana pravila koja oblikuju ponašanje i donošenje odluka u organizaciji. To podrazumeva ono što se u praksi toleriše, nagrađuje ili prećutkuje — šta se zaista smatra „normalnim“. Na ovom nivou formira se kontekst u kojem pojedinci procenjuju granice prihvatljivog. Upravo tu nastaje prostor u kojem odstupanje može postati prihvatljivo, a rizik ostati nevidljiv i upravo zato direktno utiče na to koliko je organizacija izložena riziku od nepravilnosti i prevare.

Ovakvo razumevanje potvrđuje i Geert Hofstede, holandski naučnik i organizacioni antropolog, koji je pokazao da ponašanje zaposlenih u organizacijama nije slučajno, već sistemski oblikovano kolektivnim kulturološkim obrascima. U praksi, to znači da način rada jedne organizacije nije samo rezultat procedura i pravilnika, već i „nepisanih pravila“ koja se vremenom razviju: kako se doživljava autoritet, kako se razgovara sa šefom, šta se smatra greškom, šta se prećuti i šta se „ne talasa“, koliko se pravila zaista shvataju ozbiljno, kako se reaguje na rizik, da li se nepravilnosti prijavljuju ili ignorišu….

Hofstede (2001) je u svom modelu identifikovao šest dimenzija nacionalne kulture koje objašnjavaju kako se u različitim okruženjima oblikuju obrasci ponašanja i tolerancija na odstupanje:

U kulturama sa visokom distancom moći, autoritet se retko dovodi u pitanje, što može dovesti do situacija u kojima se kontrole zaobilaze sa vrha organizacije („management override“). Drugim rečima, ako šef kaže da je nešto u redu, retko ko će se usuditi da pita „zašto“ ili da proveri dvaput.

U kolektivističkim sredinama, lojalnost grupi često je jača od lojalnosti pravilima, pa se nepravilnosti lakše prećute nego prijave. To u praksi znači: „neću ja da budem taj koji prijavljuje, ipak su to moji ljudi“.

U kulturama sa izraženim maskulinitetom, naglasak na rezultat i uspeh može potisnuti etičke dileme, što povećava pritisak na opravdavanje spornih odluka. U prevodu: bitno je da se brojka zatvori, pa se lako proguta i ono što „nije baš čisto“.

Visoko izbegavanje neizvesnosti stvara mnogo pravila i procedura, ali ne garantuje njihovu suštinsku primenu — sistem može izgledati uredno, dok se u praksi selektivno zaobilazi. Drugim rečima, sve je „po pravilima“ na papiru, ali se u realnosti zna kako se stvari zaobiđu kad treba.

Kratkoročna orijentacija pojačava fokus na trenutni rezultat, što povećava rizik od „ulepšavanja“ izveštaja i kratkoročnog optimizovanja performansi. To je ono „samo da se ovaj kvartal zatvori dobro, posle ćemo videti“.

Suprotno tome, dugoročna orijentacija može smanjiti pritisak na trenutni ishod, ali povećava toleranciju na postupne devijacije ako se one ne prepoznaju kao sistemski rizik. U praksi: „nije idealno, ali hajde, vremenom će se to srediti“ — i tako se odstupanje polako normalizuje.

Viši stepen indulgencije olakšava racionalizaciju neetičnih odluka kroz umanjivanje percepcije posledica, dok suzdržanije kulture češće pojačavaju kontrolu ponašanja kroz normativni pritisak i socijalnu korekciju. Drugim rečima, lakše se kaže „nije to ništa strašno“, nego da se stvarno stane i kaže „ovo nije u redu“.

Zajednički posmatrano, ove dimenzije ne objašnjavaju pojedinačne prevare, ali objašnjavaju zašto se u nekim okruženjima odstupanja lakše normalizuju i održavaju.

I upravo tu se vraća ključna tačka finansijske forenzike: nijedna velika prevara ne nastaje odjednom. Ona počinje kao malo, prihvatljivo odstupanje koje sistem nije prepoznao, a kultura nije zaustavila.

Baš kao u trenutku kada se pred nekim nađe svežanj novčanica. I tu se analiza završava na činjenicama, ali počinje prava istina: ne gde je novac nestao, već zašto je uopšte postalo moguće da nestane — i ko smo postali u trenutku kada je to postalo izbor.