Da li zemlje sa jeftinom obnovljivom energijom postaju pobednici globalne ekonomije?

Gde će se proizvoditi roba budućnosti?

Sigurno je svako od nas imao priliku da čuje priče o zelenoj energiji i zelenoj tranziciji. Neki su samo pričali o tome, dok su drugi radili na tome. Jedni sporije, drugi ubrzano. Ova tema je svakako globalna i kao takva treba da bude na visokoj listi prioriteta većini zemalja. U nastavku ćemo se pozabaviti time kako zelena energija utiče na naše živote, na privredu sveta i pojedinih zemalja, njenu stabilnost u vreme globalne nestabilnosti.

Postoji jedna velika promena u svetskoj ekonomiji koja se još uvek ne primećuje dovoljno. Ona nije samo pitanje klimatskih promena, smanjenja emisija ili toga da li ćemo jednog dana voziti električne automobile.

Mnogo važnije pitanje glasi: Gde će se proizvoditi roba budućnosti?

Tokom industrijske istorije odgovor na to pitanje često je bio povezan sa energijom. Fabrike su nicale tamo gde je bilo uglja, kasnije blizu naftnih i gasnih izvora, velikih hidroelektrana i važnih transportnih pravaca. Ko je imao pristup jeftinoj energiji, imao je jednu od osnovnih pretpostavki industrijske konkurentnosti.

Danas se ta logika vraća, ali se menja njen glavni akter. Sunce i vetar nisu nova verzija naftnog polja. Ne mogu se izvoziti u barelima niti skladištiti u tankerima. Ali zemlje koje imaju izuzetno dobre uslove za proizvodnju solarne i energije vetra mogu dobiti nešto što je za industriju možda još važnije: obilje relativno jeftine domaće električne energije.

Prema najnovijim podacima Međunarodne agencije za obnovljivu energiju (IRENA), prosečni globalni trošak električne energije iz novih solarnih elektrana iznosio je 2025. oko 44 dolara po megavat-času, dok je kod novih kopnenih vetroelektrana bio oko 33 dolara. IRENA pritom naglašava da su obnovljivi izvori nastavili da budu konkurentni fosilnim alternativama i tokom perioda u kojem su troškovi finansiranja i lanci snabdevanja bili pod pritiskom.

To ne znači da je obnovljiva energija svuda i u svakom trenutku najjeftinija. Cena zavisi od prirodnih uslova, mreže, skladištenja, kamatnih stopa, regulative i čitavog niza drugih faktora.

Ali trend je dovoljno snažan da promeni pitanje koje postavljamo.

Više nije samo: Kako da smanjimo emisije?

Sve češće je: Kako da proizvedemo više energije po konkurentnijoj ceni?

A to je već pitanje ekonomije.

Kada poskupi nafta, poskupi mnogo više od goriva

Nafta je decenijama bila jedan od najvažnijih pokretača globalne ekonomije upravo zato što njena cena utiče na gotovo sve: transport, logistiku, proizvodnju, petrohemiju, cene hrane i troškove poslovanja. Zato naftni šok nije samo energetski šok. On je inflatorni šok.

Svetska banka procenjuje da rast globalne cene nafte od 10 odsto povećava globalnu inflaciju za oko 0,35 procentnih poena u roku od godinu dana, dok efekat može biti još veći nakon nekoliko godina, ukoliko dođe do sekundarnog preliva kroz zarade, proizvodne troškove i inflaciona očekivanja.

Upravo tu nastaje jedna od potencijalno najvažnijih prednosti domaćih obnovljivih izvora. Kada međunarodna cena nafte ili gasa naglo poraste, cena Sunca ne raste. Cena vetra ne zavisi direktno od toga da li je tanker blokiran, da li je gasovod prekinut ili da li je izbio rat u regionu velikog proizvođača.

Naravno, ni obnovljiva energija nije potpuno izolovana od svetske ekonomije. Solarni paneli, turbine, baterije, bakar, čelik i finansiranje imaju svoje međunarodne cene. Ali postoji jedna fundamentalna razlika: sunce i vetar nemaju trošak goriva koji svakog meseca stiže iz nekog drugog dela sveta.

To znači da zemlja sa velikim domaćim kapacitetima obnovljive energije može dobiti nešto što se u ekonomiji često potcenjuje — predvidljivost troškova.

A predvidljivost je za industriju gotovo jednako važna kao i niska cena.

Da li su onda zemlje bogate naftom budući gubitnici?

Ne znači da će zemlje bogate naftom nužno biti gubitnici. Kada cena nafte raste, zemlje izvoznice mogu imati ogromnu korist. Njihovi prihodi od izvoza rastu, budžeti mogu biti puniji, a trgovinski bilansi povoljniji. Ali upravo tu postoji paradoks.

Naftno bogatstvo može istovremeno biti zaštita od naftnog šoka i izvor dugoročne ranjivosti.

Ako je cela ekonomija izgrađena oko fosilnih goriva — od budžeta i izvoza do proizvodnje električne energije i transporta — onda visoka cena nafte donosi prihod, ali istovremeno povećava troškove domaće ekonomije. Još važnije, takva zemlja može postati zavisna od jednog izvora prihoda.

Zato se prava dilema za velike proizvođače nafte ne svodi na pitanje da li će nafta nestati. Mnogo je važnije pitanje da li će prihodi od fosilnih goriva biti iskorišćeni za izgradnju ekonomije koja će biti konkurentna i kada energija više ne bude dominantno dolazila iz fosilnih izvora.

U tom smislu, najveći gubitnici energetske tranzicije možda neće biti zemlje koje imaju mnogo nafte, već one koje imaju samo naftu.

Geopolitika je promenila značenje zelene energije

Još važnija promena dogodila se na polju geopolitike. Obnovljiva energija se dugo predstavljala prvenstveno kao pitanje zaštite životne sredine. Posle energetskih kriza poslednjih godina, a posebno nakon ruske invazije na Ukrajinu, te Američko-Izraelskog rata sa Iranom, njeno značenje se proširilo.

Danas je obnovljiva energija istovremeno pitanje nacionalne bezbednosti, energetske nezavisnosti i ekonomske konkurentnosti. To je možda najveća promena u načinu razmišljanja.

Nekada je pitanje energetske bezbednosti glasilo: Imamo li dovoljno nafte i gasa?

Danas sve češće glasi: Imamo li dovoljno energije koju možemo pouzdano da proizvedemo, kontrolišemo i platimo?

Razlika je ogromna. Zemlja koja veliki deo svoje energije proizvodi iz domaćih izvora manje zavisi od međunarodnog tržišta goriva. Ali ni to nije potpuna zaštita.

Obnovljivi izvori imaju svoju geopolitičku slabost: solarni paneli, baterije, turbine i ključne sirovine za energetsku tranziciju proizvode se u globalnim lancima snabdevanja koji su takođe koncentrisani. Zato se energetska bezbednost 21. veka neće odnositi samo na naftu i gas. Odnosiće se i na mreže, baterije, kritične minerale, proizvodne kapacitete i tehnologiju.

Drugim rečima, svet ne napušta energetsku geopolitiku. On je samo menja.

Ko bi mogao da bude među pobednicima?

Kina je verovatno najzanimljiviji primer. Njena prednost nije samo u ogromnim kapacitetima solarne i energije vetra. Kina je istovremeno izgradila i veliki deo industrijskog lanca koji proizvodi panele, baterije, turbine i drugu opremu. To je ključna razlika između posedovanja energetskog resursa i pretvaranja tog resursa u industrijsku moć.

Brazil predstavlja drugačiji model. Njegov elektroenergetski sistem već ima veoma visok udeo obnovljivih izvora, pre svega hidroenergije, uz snažan rast vetra i sunca. Takva pozicija može biti osnova za privlačenje energetski intenzivnih industrija i razvoj novih proizvoda sa nižim ugljeničnim otiskom.

Čile je još zanimljiviji kao primer zemlje koja pokušava da prirodnu prednost — izuzetno dobar solarni potencijal na severu i odlične uslove za vetar — pretvori u industrijsku strategiju, uključujući proizvodnju zelenog vodonika.

Švedska je takođe još jedan dobar primer. Dok Evropska Unija beleži prosečnu inflaciju od 3% i dalje ubrzava (neke države članice i višestruko više procente), Švedska ima godišnju stopu od 0,3%. Posmatrano iz perspektive proizvodnje energije, ona gotovo uopšte ne zavisi od fosilnih goriva, već se ista dobija iz tri glavna izvora: hidroenergije, nuklearne energije i vetra. Sve sama čista energija iz sopstvenih izvora, čiji se višak čak i izvozi u znatnoj količini.

Australija, Indija i pojedine zemlje Bliskog istoka takođe imaju potencijal da svoju geografiju pretvore u konkurentsku prednost.

Ovde dolazimo do ključne stvari: Prirodni resurs sam po sebi nije dovoljan.

Sunce nije industrijska politika. Vetar nije elektroenergetska mreža. Hidroenergija nije institucija.

Da bi jeftina energija postala konkurentska prednost, potrebni su kapital, infrastruktura, obrazovana radna snaga, stabilna regulativa i industrija koja tu energiju ume da pretvori u proizvod veće vrednosti.

Hoće li se fabrike ponovo seliti za energijom?

Sigurno je da neće čitave industrije preko noći preseliti proizvodnju, ali lokacija jeftine energije može postati jedan od ključnih faktora budućih investicionih odluka.

Posebno se to odnosi na industrije koje troše ogromne količine električne energije: proizvodnju aluminijuma i čelika, hemijsku industriju, đubriva, vodonik, preradu minerala, baterije, data-centre i neke nove industrijske procese.

Logika je jednostavna. Ako fabrika troši stotine hiljada ili milione megavat-časova godišnje, razlika u ceni električne energije, od samo nekoliko desetina dolara po megavat-času, može napraviti ogromnu razliku u ukupnoj konkurentnosti.

Podaci IEA pokazuju koliko je ovaj problem već danas važan: prosečna cena električne energije za energetski intenzivnu industriju u Evropskoj uniji tokom 2025. bila je više nego dvostruko veća nego u SAD i gotovo 50 odsto viša nego u Kini.

To znači da energija ponovo postaje jedan od glavnih faktora industrijske geografije.

Nekada se fabrika gradila pored rudnika uglja. Kasnije pored jeftine hidroelektrane. U budućnosti bi se neke fabrike mogle graditi tamo gde postoje velike količine pouzdane, jeftine i niskougljenične električne energije.

To bi bila svojevrsna nova industrijska geografija.

Jeftina energija nije isto što i jeftina struja

Ovde je potrebno napraviti važnu razliku. Industriji nije potrebna samo jeftina energija. Potrebna za energijom nije uvek usklađena sa spoljnjim faktorima. Solarna elektrana ne proizvodi noću. Vetar ne duva uvek kada fabrika radi punim kapacitetom.

Zbog toga će budući pobednici verovatno biti zemlje koje uspeju da spoje obnovljive izvore sa jakim elektroenergetskim mrežama, skladištenjem energije, hidroakumulacijama, interkonekcijama i fleksibilnom potrošnjom. Drugim rečima, nije dovoljno imati mnogo megavata. Potrebno je imati sistem.

To je posebno važno u trenutku kada globalna potražnja za električnom energijom raste. IEA procenjuje da će globalna potrošnja električne energije u periodu 2026–2030. rasti prosečno oko 3,6 odsto godišnje, brže nego tokom prethodne decenije.

Elektrifikacija transporta, industrije, grejanja, data-centara i novih digitalnih tehnologija znači da električna energija postaje sve važniji faktor gotovo svake ekonomije.

Zato će pitanje buduće konkurentnosti biti sve manje pitanje: Ko ima najviše energije?

A sve više: Ko ima dovoljno energije po najboljoj kombinaciji cene, pouzdanosti i stabilnosti?

Gde je u toj priči Srbija?

Za Srbiju bi ova tema, u narednoj deceniji, mogla postati jedno od ključnih pitanja domaće industrijske politike.

Srbija nema velike rezerve nafte i gasa koje bi joj omogućile da ekonomsku budućnost zasniva na izvozu fosilnih goriva. Njena prednost je drugačija: hidroenergija, solarni potencijal i mogućnost razvoja vetra, uz geografski položaj koji je povezuje sa velikim evropskim tržištem.

Sa druge strane. Srbija ima i problem. Njen elektroenergetski sistem je decenijama bio snažno oslonjen na ugalj. Prelazak na novi model zato nije samo pitanje izgradnje solarnih i vetroelektrana. To je pitanje transformacije čitavog energetskog sistema.

Važeći Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan Srbije predviđa da obnovljivi izvori do 2030. daju oko 45 odsto električne energije, uz oko 3,5 gigavata novih solarnih i vetro kapaciteta predviđenih za priključenje na mrežu. To je ozbiljan korak.

Pravi ekonomski efekat zavisiće od toga šta ćemo uraditi sa tom energijom. Ako Srbija samo proizvede više zelene električne energije, to jeste važan energetski i klimatski rezultat. Ako, međutim, uspe da tu energiju pretvori u jeftiniji input za domaću industriju i razlog da novi investitori dolaze u Srbiju, onda govorimo o nečemu mnogo većem. Govorimo o konkurentskoj prednosti.

Tu se otvara možda najvažnije pitanje za Srbiju: Da li ćemo izvoziti energiju — ili ćemo energijom proizvoditi proizvode koje možemo izvoziti?

Kilovat-čas ima svoju cenu, ali proizvod visoke dodate vrednosti proizveden zahvaljujući tom kilovat-času može vredeti višestruko više.

Zato bi Srbija trebalo da razmišlja o energetskoj tranziciji ne samo kao o zameni jednog tipa elektrana drugim, već kao o mogućoj industrijskoj strategiji.

Ukoliko buduća evropska industrija bude tražila lokacije sa konkurentnom i niskougljeničnom energijom, Srbija ima priliku da tu činjenicu pretvori u prednost, ali samo pod jednim uslovom. Energija mora biti pouzdana, mreža mora biti takva da može da je prenese, procedura za investicije mora biti predvidiva, a industrijska politika mora biti povezana sa energetskom politikom.

Drugim rečima, Srbija ne mora da postane energetska sila da bi imala koristi od nove energetske ekonomije. Dovoljno je da postane zemlja u kojoj je energija konkurentna. A to je realniji cilj.

Uostalom, Ministarstvo rudarstva i energetike je u maju 2026. započelo izradu novog Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana do 2040. godine. To je pravi trenutak da se postavi pitanje da li će se energetska tranzicija tretirati samo kao obaveza prema klimatskim ciljevima ili i kao deo dugoročne politike industrijske konkurentnosti.

Nova nafta možda neće biti energent

Zato je možda vreme da promenimo način na koji posmatramo obnovljivu energiju. Najveća vrednost sunca i vetra možda neće biti u tome što će smanjiti emisije ugljen-dioksida.

Njihova najveća ekonomska vrednost mogla bi biti u tome što zemljama daju mogućnost da proizvode velike količine električne energije bez stalne kupovine goriva na svetskom tržištu.

To menja odnos između energije i države. Nafta je nekada omogućila nekim zemljama da postanu bogate zato što su kontrolisale retki resurs. Obnovljivi izvori rade drugačije. Sunce i vetar postoje na velikom broju mesta, ali nisu svuda jednako kvalitetni.

U 20. veku prednost je često imao onaj ko je kontrolisao naftu, gas ili ugalj. U 21. veku prednost bi mogao da ima onaj ko ume da obezbedi najjeftiniju pouzdanu električnu energiju — i da je pretvori u proizvod veće vrednosti.

Zato će se konkurencija pomeriti sa pitanja: Ko ima resurs?

na pitanje: Ko ume da ga najjeftinije, najpouzdanije i najpametnije pretvori u ekonomsku vrednost?

To je mnogo šira trka. U njoj će prirodna geografija biti važna, ali neće biti presudna. Presudno će biti ko će izgraditi mreže, ko će privući kapital, ko će razviti industriju i ko će razumeti da energetska politika više nije odvojena od industrijske politike.

Možda se zato prava posledica zelene tranzicije neće videti samo na energetskim berzama ili u statistici emisija. Videće se na mapi sveta.

Kao što je ugalj nekada određivao gde će nastajati industrijski gradovi, a nafta oblikovala čitave tokove globalne ekonomije, tako bi u narednih deset ili dvadeset godina cena pouzdane i čiste električne energije mogla početi da određuje gde će nastajati nove fabrike, data-centri i industrijski centri.

Zelena energija zato više nije samo pitanje zaštite životne sredine. Sve više postaje pitanje ko će imati jeftiniju proizvodnju, stabilniju ekonomiju i veću konkurentnost u svetu koji se ubrzano elektrifikuje.

A za Srbiju pitanje više nije samo koliko ćemo zelene energije proizvoditi. Mnogo važnije pitanje glasi: Šta ćemo proizvoditi zahvaljujući njoj?

Odgovor na to pitanje mogao bi odlučiti da li će energetska tranzicija za Srbiju biti samo trošak prilagođavanja novom svetu — ili prilika da u tom svetu zauzme bolje mesto.