Više od zelene tranzicije

Zelena tranzicija se često posmatra kroz ciljeve, procente smanjenja emisija i rokove, ali se ona zapravo odvija u fabrikama, proizvodnim procesima i investicionim odlukama kompanija. Za energetski intenzivnu industriju dekarbonizacija je istovremeno ekološko, energetsko i ekonomsko pitanje, koje povezuje zaštitu životne sredine sa energetskom sigurnošću, tehnološkim razvojem i konkurentnošću.

To je posebno važno za Srbiju, čija je industrija snažno povezana sa evropskim tržištem, zbog čega promene u EU neposredno utiču i na uslove poslovanja domaćih kompanija.

CBAM je uveden kao instrument klimatske politike, sa ciljem da se spreči izmeštanje proizvodnje i emisija u zemlje sa manje zahtevnim klimatskim pravilima. Međutim, njegov značaj danas prevazilazi okvire klimatske politike. U praksi, CBAM dobija snažnu trgovinsku i industrijsku dimenziju, jer evropskim proizvođačima koji snose cenu ugljenika treba da obezbedi ravnopravnije uslove u odnosu na robu koja dolazi sa tržišta na kojima takav trošak ne postoji.

To se događa u trenutku kada se menja i sama logika globalne trgovine. Nakon decenija u kojima je dominantan pravac bio liberalizacija i uklanjanje trgovinskih barijera, velike ekonomije danas sve otvorenije koriste trgovinsku politiku za zaštitu strateških sektora, industrijskih kapaciteta i lanaca snabdevanja. Klimatska, energetska, industrijska i trgovinska politika sve se više prepliću.

Reakcija Sjedinjenih Američkih Država na evropski CBAM možda najbolje pokazuje koliko se ta paradigma promenila. SAD su izrazile zabrinutost zbog uticaja CBAM-a na svoje izvoznike, a pitanje njegove primene postalo je i deo širih trgovinskih pregovora između Vašingtona i Brisela. To pokazuje da debata više nije samo o tome da li će emisije ugljenika imati cenu. Sve više se radi o tome kako će se ta cena odraziti na međunarodnu trgovinu i ko će u novim uslovima imati konkurentsku prednost.

CBAM tako postaje deo šire promene pravila globalne industrijske utakmice, na koju i druge velike ekonomije traže sopstvene odgovore. Za Srbiju je zato važno da ga ne posmatra samo kao evropski propis kojem se treba prilagoditi, već u kontekstu novog industrijskog okruženja u kojem emisije, cena energije i industrijska politika sve više određuju konkurentnost.

U takvom okruženju domaća industrija mora da pronađe sopstveni put transformacije. Kompanije članice ASEII već ulažu u energetsku efikasnost, obnovljive izvore energije, zamenu fosilnih goriva, korišćenje sekundarnih sirovina i razvoj novih tehnoloških rešenja. Međutim, kod energetski intenzivnih sektora ne postoji jedno rešenje koje će dovesti do dekarbonizacije. Put cementne industrije nije isti kao put proizvodnje čelika ili đubriva, niti su tehnologije koje su dostupne danas dovoljne da se u svakom industrijskom procesu stigne do klimatske neutralnosti.

Zbog toga zelena tranzicija mora da bude tehnološki neutralna i dovoljno fleksibilna da prepozna različite puteve do istog cilja – smanjenja emisija.

Obnovljivi izvori energije važan su deo tog procesa. Mogućnost da kompanija proizvodi i koristi zelenu energiju za sopstvene potrebe znači veću predvidivost troškova, manju izloženost promenama na energetskom tržištu i, istovremeno, niži ugljenični otisak proizvoda. U vremenu kada se konkurentnost sve više meri i količinom ugljenika ugrađenog u proizvod, pristup čistoj i cenovno konkurentnoj energiji postaje deo industrijske politike.

Isto važi i za cirkularnu ekonomiju. Predugo smo je posmatrali gotovo isključivo kroz pitanje šta radimo sa otpadom. Za industriju je mnogo važnije pitanje kako otpad ponovo postaje resurs.

Sekundarne sirovine, alternativna goriva, industrijska simbioza i efikasnije korišćenje materijala imaju veoma konkretnu ekonomsku i ekološku vrednost. Oni mogu da smanje potrebu za primarnim resursima i fosilnim gorivima, smanje emisije i povećaju otpornost proizvodnje. Zato cirkularna ekonomija nije dodatak zelenoj tranziciji, ona je jedan od njenih osnovnih alata.

Sve ovo, međutim, zahteva investicije. Duboka dekarbonizacija energetski intenzivnih sektora podrazumeva velike kapitalne troškove, dok pojedine tehnologije još nisu komercijalno dostupne u potrebnom obimu.

Zbog toga zelena tranzicija ne može biti projekat samo industrije, niti samo države. Ona zahteva partnerstvo i zajedničko razumevanje pravca u kojem želimo da se razvija domaća industrija.

Zadatak industrije je da traži inovativna rešenja i prati razvoj novih tehnologija. Sa druge strane, uloga donosioca odluka je da takve investicije prati predvidivim i podsticajnim regulatornim okvirom, koji omogućava razvoj obnovljivih izvora energije, primenu cirkularnih rešenja i novih tehnologija i obezbeđuje dugoročnu izvesnost potrebnu za velike investicione odluke.

Kada se ta dva procesa razvijaju paralelno, klimatski ciljevi prestaju da budu samo obaveza i postaju pokretač modernizacije i jačanja konkurentnosti domaće industrije.

Važan korak bilo bi uspostavljanje namenskog fonda za zelenu tranziciju industrije, koji bi se, između ostalog, finansirao prihodima od domaćih mehanizama naplate emisija i obezbedio dugoročnu i predvidivu podršku projektima dekarbonizacije. Istovremeno, nacionalni izvori neće biti dovoljni za obim potrebnih investicija. Zato je važno da se kroz proces evropskih integracija domaćim kompanijama energetski intenzivne industrije postepeno otvara pristup evropskim izvorima finansiranja. Ako se od srpske industrije očekuje približavanje klimatskim standardima i troškovima ugljenika koji važe u EU, potrebno je stvarati uslove da ima pristup i uporedivim mehanizmima podrške za svoju transformaciju.

Srbija zato danas ima priliku da napravi važan izbor. Možemo zelenu tranziciju posmatrati kao niz obaveza koje treba ispuniti na putu evropskih integracija. Ali možemo je posmatrati i kao priliku da definišemo kakvu industriju želimo da imamo za deset ili dvadeset godina.

Zato uspeh zelene tranzicije nećemo meriti samo tonama smanjenih emisija. Merićemo ga i time da li smo uspeli da sačuvamo i modernizujemo industriju koja te emisije treba da smanji. Jer bez konkurentne industrije nema ni održive zelene tranzicije.