Aleksandra Drecun: Novac vam može kupiti sreću

Godina je 1888. Dan nakon bratovljeve smrti, Alfred Nobel čita u francuskim novinama ono što bi trebalo da bude sećanje na njegovog preminulog brata. Shvata da je urednik novina očigledno pobrkao imena dvojice braće i, kao posledicu toga, napisao in memoriam o smrti Alberta. Naslov glasi: „Trgovac smrću je mrtav!“ Tekst opisuje čoveka koji je bogatstvo stekao pomažući ljudima da se međusobno ubijaju. Pogled na ono što je moglo biti njegovo nasleđe bio je presudan u motivisanju Alfreda Nobela da ostavi svoje bogatstvo (nakon stvarne smrti osam godina kasnije) za finansiranje godišnje nagrade – Nobelove nagrade.Dobročinstvo je od davnina ugrađeno u religije i društvene norme koje pozivaju na pomoć u lečenju, obrazovanju, davanju krova nad glavom, na brigu o bližnjima svojim i o nemoćnima. U doba prosvetiteljstva, osnivaju se i prva filantropska udruženja. Tada, kao i danas, pomaganje je imalo bezbrojne oblike i motive: urođenu empatiju, osećanje odgovornosti, potrebu da se bude javno prepoznat, signaliziranje nečijeg bogatstva ili statusa, poreske i slične olakšice, ili, psihološki, kroz povećanje samopoštovanja ili doživljavanja radosti davanja.

Mnoge naučne studije proučavale su faktore koji utiču na alturizam, nesebičnost, donatorstvo i zadužbinarstvo, veoma često polazeći od analize klasične društvene dileme koja podrazumeva izbor između individualnog i kolektivnog dobra. Još dalekosežnija istraživanja proučavaju dilemu koja posmatra odnos između interesa pojedinca u sadašnjosti i interesa drugih u budućnosti. Njen posebno zanimljiv element je urođena nestrpljivost pojedinca – okolnost da najčešće preferira momentalnu gratifikaciju u odnosu čak i na štetu u budućnosti. Tako, ljudi češće biraju i manje koristi za sebe sada, u odnosu na veću korist za druge u budućnosti. Primeri za to su svuda oko nas, od uništavanja reka, preko krčenja šuma i parkova, do potrošnje mesa (čija proizvodnja, između ostalog, stvara više ugljen-dioksida nego ukupan transport na planeti). Da li se tu može nešto menjati? Kako na pojedinačnom i kolektivnom nivou, kratkoročno i dugoročno, probuditi veću solidarnost?

Na sreću, istraživanja pokazuju da potencijal za međugeneracijsku solidarnost nije ograničen, kako se na prvi pogled može činiti. Povećavanje bliskosti i identifikacije kroz generacije može ponuditi sredstvo pomoću kojeg se egocentrizam može smanjiti. Uspostavljanje dugoročnih ciljeva, koje buduće generacije mogu na kraju da ostvare, podstiče sadašnje donosioce odluka na to da osećaju povezanost sa narednim pokolenjima, da razumeju vanvremenost koja vodi stvaranju nasleđa. Tako se, presekom intertemporalnih (ponašanja koja utiču na budućnost) i interpersonalnih (ponašanja koja utiču na druge ljude) aspekata, stvaraju dugoročni horizonti moći, koji daju priliku da menjamo iskustva i opcije i budućih generacija. Ključni faktor, dakle, koji utiče na međugeneracijsko dobročinstvo jeste briga za etičku prirodu nečijeg zaveštanja (engl. legacy) – nasleđa trajno vezanog za nečiji identitet – recimo, Alfreda Nobela.

Ipak, u svemu tome ostaje i dalje jedan već dugo zbunjujući paradoks u društvenim naukama – iako ljudi troše toliko vremena pokušavajući da zarade više novca, čini se da ih više novca ne čini toliko sretnijima. Novcem se, kaže pesma, ne može kupiti ljubav, ali da li Vam novac može kupiti sreću? Da, sve dok novac trošite na nekoga drugog – kaže istraživanje Poslovne škole Harvard, objavljeno u prestižnom časopisu „Science” (Nauka). Tako, prema rezultatima te studije o „tajni sreće”, kojom je rukovodio profesor Majkl Norman, davanje drugima, čak i veoma malih iznosa, može dovesti do povećanog blagostanja davaoca. Rezultati ukazuju i na to da namerne aktivnosti, u kojima ljudi angažovano i posvećeno odlučuju da se uključe u dobrotvorni rad, mogu da predstavljaju obećavajući put ka trajnoj sreći. Drugim rečima, način na koji ljudi odlučuju da troše svoj novac, u najmanju ruku je toliko važan koliko i to koliko novca zarađuju. Norton i kolege su ove rezultate dobili u tri različite studije: nacionalnom reprezentativnom istraživanju, terenskoj studiji neočekivanog trošenja (u ovom slučaju bonusa, koji su dobili zaposleni u jednoj kompaniji u Bostonu), i istraživanju u kojem su učesnici nasumično raspoređivani da novac troše na druge, a ne na sebe. Istraživači su se pitali: je li stvar nije u tome što novac ne može da kupi sreću, već jeste u tome što ljudi, jednostavno, ne troše na pravi način tako da bi bili srećniji? Potom je usledilo sledeće pitanje: da li ljudi mogu da budu podstaknuti na to da troše novac na neki drugačiji način, da otkriju domene u kojima ih novac može dovesti do sreće? I opet je rezultat studije potvrdio da novac „kupuje sreću” kada ga ljudi troše na druge (darujući prijatelje, dajući u dobrotvorne svrhe), a ne na sebe (kupujući nove televizore, kuće itd.).

Posebno važno je to da je relativni procenat novca koji ljudi troše na druge – a ne apsolutni iznos – predvideo njihovu sreću. U pomenutoj studiji o bonusima, na primer, veličina bonusa koju su ljudi dobili nije uticala na njihovu dugoročnu sreću. Procenat tog bonusa koji su potrošili na druge jeste povećao njihovo blagostanje. Otud, ljudi ne treba da budu bogati i doniraju hiljade dolara u dobrotvorne svrhe da bi iskusili blagodati prosocijalne potrošnje; male promene – mali iznosi koji se preraspodeljuju sa sebe na drugog – mogu napraviti razliku. Dodatno, veliko istraživanje je pokazalo da ljudi postaju srećniji kad se prebace iz veoma siromašne u nižu srednju klasu, ali da nakon tog trenutka uticaj dohotka na sreću postaje mnogo slabiji. Tako, iako mnogi veruju da samo posedovanje novca vodi do sreće, istraživanja sugerišu da je to slučaj samo ako se barem deo tog novca da drugima. Želja za osećajem smisla, vođena osnovnom ljudskom željom da budemo deo nekog većeg toka života, želja da svet postane bolje mesto zbog našeg boravka u njemu, daje nam putokaz ka onome što doprinosi tome da se osećamo da smo vredni i važni. „Ako vas život slučajno blagoslovi talentom ili bogatstvom, vi ste odgovorni da te poklone koristite što pametnije možete”, napisao je Bil Gejts.

Dobrotvorne organizacije tradicionalno koriste ove motivacije za darivanje, a sa nedavno nastalim fokusom na uticaju blagodati darivanja na raspoloženje, na osećaj osnaženosti, radosti i inspiracije koje ono rađa, i kompanije mogu da budu mnogo više kreativne, da ukažu na prednosti „ličnog darivanja“, i time omoguće svojim ljudima da iskuse taj dobar osećaj, istovremeno povećavajući doprinos u dobrotvorne svrhe. Mnoge od njih svake godine doniraju paušalni iznos, pa bi mogle da razmisle o tome da taj novac podele svojim zaposlenima i osnaže ih da oni sami odaberu primaoca donacija, ili bar da svi zajedno odluče o tome. Takve inicijative nazivamo danas stvaranjem „prodruštvenog radnog mesta“, koje donosi koristi kako kompanijama, u obliku srećnijih zaposlenih, tako i društvu, povećanjem dobrotvornih davanja.

I da podsetimo, ključna pouka ranije pomenutog istraživanja jeste: sretniji ljudi daju više, a darivanje čini ljude sretnijima, tako da sreća i darivanje mogu delovati u pozitivnoj povratnoj sprezi – sretniji ljudi daju više, a onda postaju sretniji i daju još više. A to su svakako dobre vesti za sve nas.

Mihajla Pupina 100, 11000 Beogradoffice@bci.rs; prijava@bci.rs011/ 123-45-67; 064/123-4567