Biznis budućnost – kako dalje
Rođen sam u zlatno doba socijalističke Jugoslavije, u zemlji za koju smo iskreno mislili da možda nije najbogatija, ali svakako je najpoštenija i najlepša zemlja na svetu. Plakali smo kada je umro drug Tito, a onda je zemlja bankrotirala pa smo vozili automobile svaki drugi dan, zavisno da li smo imali parne ili neparne tablice. Sećam se traumatičnog raspada Jugoslavije, hiperinflacije, rata u Bosni, NATO bombardovanja, Kosova. Sećam se biznisa bez kompjutera, proizvoda bez barkoda, plaćanja bez kartica… da o socijalnim mrežama i ne pričam.
Sve ovo što sam napisao nije nostalgično sećanje na „stara dobra vremena“ ili neka „žal za mladost“, već svedočenje o dramatičnim promenama koje smo doživeli samo na ovom malom deliću planete, zvanom ex Jugoslavija, i to u toku samo polovine jednog ljudskog života.
Idući dublje u istoriju verovatno nećemo naći period takvog ekonomskog prosperiteta i rasta globalnog BDP-a. Materijalno bogatstvo sveta se dramatično uvećalo. Imamo više automobila, televizora, jedemo više mesa, bolje se lečimo, ali nismo samo postali bogatiji, promenili smo i naš način života.
Amerikanci s pravom kažu: „Nema besplatnog ručka“, što znači da se ovo novostvoreno bogatstvo mora nekako platiti. I platili smo.
Do pre petnaestak godina ekologija je bila pričica nekih tamo zaluđenika, a danas se na toj priči dobijaju ili gube izbori. Materijalno blagostanje je uglavnom ostvareno efikasnošću koja u svojoj kalkulaciji nije uračunavala nemilosrdno trošenje sporo obnovljivih prirodnih resursa ili trajno zagađivanje životnog okoliša. Jednostavnije rečeno, prvo smo stvorili bogatstvo neracionalnim trošenjem prirode, a sad ćemo potrošiti isto to bogatstvo da bismo kakotako uravnotežili naše potrebe sa bioritmom planete.
Ekstremno brz razvoj, pre svega IT tehnologija, doveo nas je u situaciju kao da imamo motocikl koji ide 1000 km/h, ali ne znamo kako da bezbedno upravljamo tim vozilom. Socijalni život nam se promenio iz korena. Institucije kao što su nacija, porodica, crkva, država polako, ali uporno gube na značaju. Tradicionalisti u tome vide uzrok svih zala i pokušavaju da točak istorije barem uspore, ako već nije moguće da ga vrate. Ja imam drugačije mišljenje. Sve ove institucije su nastale u nekom konkretnom vremenu i konkretnom socijalnom okruženju, i menjale su se u skladu sa aktuelnim promenama. Doživljavanje npr. nacionalnog identiteta sada i pre 300 godina jednostavno nije isto. Dakle, sve se ovo dešavalo i ranije, ali problem je sada postao složeniji jer su današnje tehnološke promene toliko brze, da je teško čak i uočiti na koji sve način utiču na naš svakodnevni život, a kamoli prilagoditi se tim promenama.
Mislećim ljudima širom sveta je jasno da jedan period društvene organizacije nepovratno ostaje iza nas, a da novi sistem organizacije još nije osmišljen. Velike sile i dalje raspravljaju o razlozima klimatskih promena, dok u tajnosti kabineta procenjuju da li im te promene idu u korist ili ne, i u skladu sa tim procenama usklađuju svoje stvarno ponašanje.
Evropa je krenula sa ESG pokušavajući da u vrednost biznisa ubaci i odnos prema okolini, prema ljudima, lokalnim zajednicama, ali sve je to još na nivou parola i obećavajućih ideja. U stvarnosti lideri ESG su ili velike kompanije, koje zbog svog tržišnog položaja mogu cenu ESG reformi prebaciti na slabije učesnike u svom lancu vrednosti, ili su to male lokalne kompanije, koje upravo zbog svoje veličine i lokalizovanog biznisa imaju stvarnu potrebu da ESG oživotvore u realan biznis model.
I tako… krećemo se u dubokoj magli, pritiskamo papučicu gasa (važno je biti prvi) i molimo se Bogu da se magla raziđe pre nego što se slupamo.
Živimo u velikom vremenu, vremenu velikih mogućnosti. Karte se na globalnom nivou ponovo mešaju i sve je moguće. Biznis modeli se ponovo promišljaju i uspostavljaju. Očekivali smo da će tehnološki napredak umanjiti potrebu za rutiniranim poslovima, dok će kreativni poslovi ostati ljudima. Dogodilo se upravo suprotno: AI kreira dizajn, piše algoritme, a ljudi voze bicikle i raznose hranu.
Iskreno verujem da su ljudi i njihova prirodna kreativnost, potpomognuta novim načinom obrazovanja (još uvek neosmišljenim), ključni za budućnost kakvu bi želeli. Ovako nešto stoji u većini udžbenika, i svi se verbalno slažemo, ali radimo potpuno suprotno. Investicije uglavnom odlaze na tehnologije, opremu, objekte, i to sve sa nadom da ćemo tako umanjiti uticaj zaposlenih na poslovni rezultat. Zaposleni se u stvari tretiraju kao nužno zlo, a onda se i oni tako ponašaju prema kompanijama-poslodavcima. U srpskoj tradiciji se to naziva „vrzino kolo“, odnosno začarani krug uzroka i posledica iz koga se ne izlazi.
Čovečanstvo je opstalo jer je ipak nalazilo izlaz iz svakog vrzinog kola, i zato će život kompanija zavisiti od nekolicine ljudi koji vide malo dalje, iza horizonta. Zavisiće od ljudi koji razmišljaju izvan šablona, od čudaka nekonvencionalnog ponašanja. Setite se Ajnštajna i isplaženog jezika. On je razbio vrzino kolo standardne fizike.
Pored ulaganja u tehnološke inovacije, kompanije će morati ulagati i u sociološke inovacije. Pretpostavljam da će i sam koncept privatnog vlasništva, koji je doneo ovo materijalno blagostanje, doživeti temeljito redefinisanje. Raspodela dobara će morati da bude poštenija.
Ko uspe da osmisli biznis model u kome će zaposleni biti realno zainteresovani za budućnost kompanije, taj će biti brži, lakše će uočavati promene, brže će se prilagođavati, a to znači – preživeće.