Dragan Pejčić: Strane direktne investicije (SDI) u Srbiji
Srbija spada u države koje su najviše zavisne od priliva stranih direktnih investicija. Glavni uticaj stranih kompanija vidljiv je kroz osetno smanjenje nezaposlenosti, ali uz skroman rast zarada.„Srbija je lider u privlačenju stranih direktnih investicija u ovom delu Evropeˮ – ovo je jedna od najčešćih tvrdnji domaćih zvaničnika, koju naročito koriste tokom brojnih predizbornih kampanja kod nas. Vizuelnu pozadinu ovakvog narativa čine učestala, svečana otvaranja ili obeležavanja početka radova u novim fabrikama stranih investitora širom države. S vremena na vreme, novi projekti praćeni su izjavama kako smo „u borbi za dobijanje investicije pobedili u konkurenciji sa nekoliko drugih potencijalnih lokacijaˮ.
Na osnovu političke promocije ove vrste, prosečni konzument medijskih sadržaja stiče neizbežan utisak da smo pravi šampioni kada su strane direktne investicije u pitanju. U krajnjoj instanci, investicioni projekti inostranih kompanija postaju, verovatno ne presudno, ali svakako značajno sredstvo političke borbe u pridobijanju glasova biračkog tela.
Koliko u ovim navodima ima istine? Da li smo zaista u tolikoj meri privlačno mesto za inostrana ulaganja? I, što je najvažnije, da li i u kojoj meri strane direktne investicije dovode do rasta raspoloživog dohotka i životnog standarda stanovništva – glavnog ishodišta uspešnosti svake ekonomske politike?
Zavisnost privrede od stranih investicija
Kada se analizira prethodni desetogodišnji period (2012–2021), koji se slučajno poklapa sa jubilejom vlasti aktuelnog režima, dobija se saldo od 22,6 milijardi evra neto SDI, ili, u proseku, nešto manje od 2,3 milijarde godišnje. Tu se jasno izdvajaju dva razdoblja od po pet godina: do kraja 2016. godine u našu zemlju ušlo je oko 7 milijardi evra stranih direktnih ulaganja, da bi u narednih pet godina, Srbija privukla preko 15,6 milijardi evra SDI.
Grafikon 1. Neto strane direktne investicije i učešće u BDP-u (2012–2021)
Izvor: Narodna banka Srbije; Ministarstvo finansija Republike Srbije
Na poboljšanu statistiku SDI posebno su uticala ostvarenja tokom dve pretpandemijske godine (2018, 2019) i prošle, postpandemijske godine, kada su strani investitori unosili više od 3 milijarde evra neto godišnje. Istovremeno, strane direktne investicije znatno su uvećale svoj doprinos našem bruto domaćem proizvodu – sa skromnih 2,2% u 2012. godini na visokih 7,7% (2019), odnosno 6,8% do kraja 2021. godine. Zahvaljujući kontinuiranom porastu priliva inostranog kapitala u obliku direktnih investicija, već od 2015. godine deficit tekućih transakcija platnog bilansa u potpunosti je pokrivan iz ovog izvora. Inače, komparativna analiza sa izabranim ekonomijama Srednje i Istočne Evrope ukazuje na relativno veliki značaj stranih direktnih investicija za domaću privredu. Sa izuzetkom Albanije, nijedna država nije od 2012. do 2021. godine beležila toliko visok udeo SDI u BDP-u.
Grafikon 2. Prosečno učešće SDI u BDP-u (2012–2021)
Izvor: UNCTAD
Iako precizne ekonometrijske analize nisu dostupne, jasno je da su strane kompanije presudno uticale na rast domaćeg izvoza robe u prethodnih deset godina, sa prosečnom godišnjom stopom rasta (eng. Compound Annual Growth Rate – CAGR) od 10,6 odsto. Međutim, tokom istog perioda, nije smanjena uvozna zavisnost privrede, iz čega proizilazi da su strane kompanije, ne samo veliki izvoznici, nego i značajni uvoznici robe. Samo tokom jedne godine (2016) deficit robne razmene spušten je na jednocifren iznos (9,9%), da bi do kraja 2021. godine čak i premašio nivo sa početka perioda (13,1% u odnosu na BDP).
Relativno niska pokrivenost uvoza izvozom robe (približno 73% u proseku između 2012. i 2021. godine) opstaje kao dugoročni trend, između ostalog i u vezi sa sektorskom strukturom SDI. Tako je, primera radi, u prvoj godini desetogodišnjeg perioda, u prerađivačku industriju ušlo oko 52 odsto ukupnih stranih direktnih investicija, dok je 2017. godine udeo proizvodnih grana pao na svega 25 odsto. Na nivou od deset godina, SDI u proizvodnji učestvovale su u ukupnom prilivu sa prosečnih 35%, što znači da je ulazak inostranog kapitala u neproizvodne delatnosti i dalje prilično visok. Na drugoj strani, uprkos pojačanim aktivnostima na povezivanju multinacionalnih kompanija sa lokalnim proizvođačima, kroz izgradnju lanaca dobavljača i sličnih inicijativa, opšta je pojava da strane kompanije veliki broj tehnološki složenijih proizvoda i poluproizvoda ne nabavljaju na domaćem tržištu.
Dug put izlaska iz siromaštva
Ako kroz povećan priliv SDI nije znatnije umanjena domaća uvozna zavisnost, njihovi pozitivni efekti na ključne makroekonomske pokazatelje trebalo bi da su vidljiviji na drugoj strani, preko smanjenja stope nezaposlenosti i podizanja realnih zarada. Smanjenje nezaposlenosti (ili povećanje zaposlenosti) u prethodnih deset godina je zaista nesporno. Zahvaljujući projektima stranih investitora zaposlenost je uvećana za više od 347 hiljada, što je dovelo do rezanja nezaposlenosti na gotovo 1/3 ranijeg iznosa (sa nešto manje od 26 odsto 2012. na svega 10 odsto na kraju prvog polugodišta tekuće godine). U brojnim mestima širom države uočljivo je, i na prvi pogled, bez ikakvih kvantitativnih analiza, da ima više posla u novim proizvodnim pogonima koje, velikim delom, otvaraju upravo strane kompanije.
Na ovom mestu dolazimo do poslednje, ujedno i ključne tačke politike privlačenja SDI – da li one, osim nesumnjivog uticaja na radna mesta, unapređenje tehnologija i budžetske prilive, zaista „guraju” naviše životni standard i kvalitet života građana?
Kao pojedinačni primer, u svrhu indukcionog zaključivanja, može se uzeti jedan tipičan investicioni projekat strane kompanije. Radi se o gradu srednje veličine, gde investitor zapošljava veliki broj proizvodnih radnika i nudi zarade na nivou proseka grada ili privredne grane ili malo iznad proseka. Investicija se, pritom, odnosi na proizvod relativno niskog stepena tehničke kompleksnosti, koji ne zahteva angažovanje visokokvalifikovanog inženjerskog kadra, niti otvaranje istraživačko-razvojnog centra. U fabrikama ove vrste, kretanje zarada uglavnom prati promene prosečnih plata (uz mogućnost dobijanja različitih bonusa i drugih dodataka na osnovnu zaradu). Nakon svih nominalnih povećanja, prosečna zarada (koja obuhvata i javni sektor) dostigla je do avgusta ove godine 72.975 dinara, sa početnih 41.377 na kraju 2012. godine. U proseku, godišnji rast realne zarade dostiže skromnih 2,5 odsto. Kada se svede na nivo garantovane minimalne satnice, dobije se iznos od 230 dinara, počev od sledeće godine, što nas svrstava u red država sa najnižim minimalnim i prosečnim zaradama na celom kontinentu. Koliko smo i dalje daleko čak i od najmanje razvijenih privreda Evropske unije otkriva poređenje sa Bugarskom – u susednoj državi, sa najnižom prosečnom zaradom na nivou EU, radnik je u proseku plaćen 7 evra po satu ili skoro 7 puta manje od zaposlenog u Danskoj.