Pitanje koje retko ko postavlja u komunikaciji, a vredno je milion dolara

U savremenom dobu, da bismo ljudima privukli pažnju, potrebno je da ih poznajemo. Ali, kako ćemo privući pažnju ako ne znamo ko su iza ekrana i ko će da pročita/odgleda naš sadržaj?

To je nešto što je karakteristično i marketingu i javnom nastupu. Upoznavanje. „I tu ste me izgubili kao klijenta, zbog kuce vaše.“ Izgovorila je jedna žena na simulaciji predstavljanja ponude a na moje reči kako sam tada prodala svoju uslugu, nakon što je žena koja je veterinar pročitala priču o mom psu i njegovoj borbi sa strahovima a isti sam povezala sa javnim nastupom. Ona se plaši pasa, još od detinjstva. Ali, kako sam mogla to da znam osim prethodnog – upoznavanja. To mi je bila lekcija, da postavljam pitanja.

Ova pitanja, mogu da budu vodilja ka spoznaji i boljem upoznavanju sebe i drugih, kada je u pitanju javni nastup:

• Koje mi misli prolaze glavom kada imam važan razgovor?
• Da li gledam ljude/osobu u oči ili izbegavam kontakt očima?
• Da li ubrzano dišem, da li uopšte dišem?
• Da li mi se suše usta dok govorim?
• Kako mi radi srce?
• Koliko mi ruke predstavljaju podršku ili teret?
• Da li mi je stomak miran ili imam potrebu da odem u toalet?
• Da li mi noge klecaju?

Osećate li da su pitanja za pripremu „od glave do pete“?

U radu sa ljudima, koristim tehniku opisivanja. Neko voli kada postavljam pitanja pa dolazimo do spoznaje, neko želi samo da igramo uloge kako bismo ‘razbili’ tremu i osećaj – kako će mi biti tokom važnog razgovora?

Ono što ljudi vole, jeste ljudski pristup. A ja mnogo volim da delim ličnu priču bez onog Japaja sindroma (ovo ne postoji, izmislila sam kako bih na slikovit način predstavila priču koja se bazira na ‘ja pa ja’ i to je sasvim u redu ali nije u redu samo pričati o sebi bez primera i vrednosti za drugu stranu).

Marketing i javni nastup „traže pažnju“ kroz određenu reč, rečenicu, ponašanje. Za reč obično se koristi neka naredbodavna, za rečenicu nešto što će stvoriti osećaj propuštene prilike. Za ponašanje, u marketingu to može da bude vrsta nazvana gerila marketing, to su npr. postavljeni lak za nokte u blizini kozmetičkog salona.

U javnom nastupu, spomenula sam da lična priča podstiče pažnju. Danas dajem smernice kako osoba sebe, svoje znanje ili ono čime se bavi – da predstavi umesto što se prestravi i ključno zaboravi. Do pre deceniju, bila sam nesigurna, tiha, povučena i smatrala sam da nikome moje mišljenje nije važno. Ipak, u meni se javio osećaj da sa takvim stavom, stojim u mestu i lično i karijerno (a tek je trebalo da krenem na karijerni put) a plašim se i da se javim na telefon. Značajno mi je pomoglo usavršavanje javnog nastupa i pronalaženje mentora. Suzana danas i Suzana od pre deceniju su dve različite osobe.

Ko upravlja tvojim javnim nastupom? Pitanje je koje postavljam ljudima i dogodi se da dodam, da li je to anđelak ili đavolak? Anđelak koji podstiče i druga strana koja odvraća od ideje. Jedna žena mi je jasno, sa stavom rekla „ja“ odnosno – ona upravlja svojim javnim nastupom.

Vremenom a i kroz iskustvo, spoznala sam zašto nelagodu stvara – prvo mesto. Ovde mislim na onaj momenat: ko će prvi da drži govor/prezentaciju/započne sastanak. Zato što je prvo mesto, prvi red, oduvek za ljude koji su direktori, dekani, menadžeri. Ali tu nema ničeg lošeg. Ljudi smo. To što je neko u odelu, znači samo da poštuje protokol i poslovnu kulturu. Često to drugi zaborave, pa počnu da podrhtavaju pred osobom koja je u odelu. Ponovo se javlja naučeni obrazac. Prisetiću se sada mog prvog radnog dana a i moje prve objave na društvenim mrežama. Tu su reči podrške, ulazak u nepoznato, novi ljudi koji imaju nekoliko sekundi da me procene i steknu prvi utisak. Prvi radni dan mi je bio u jednoj školi stranih jezika. Nova sam bila i došla u već uigrani tim. Nova sam bila i na društvenim mrežama a tamo već ljudi koji su aktivni sa svojim temama skoro godinu ili dve godine. Prvi video sam snimila na temu treme i kako da je nemamo, a sama sam se tresla zbog iste. Da li sam bila, možda, varalica? Nisam, samo sam ponovo pokazala da sam čovek i da je u redu pokazati ranjivost.

Nisam glumica, nisam ni spikerka, nisam neko ko je rođen sa samopouzdanjem (tako sam mislila do 21. godine života da se osoba rodi sa samopouzdanjem, jasnim izražavanjem), nemam pravilan stav kada stojim jer sam rođena sa ograničenim pokretima vrata pa se dešava da me ljudi pitaju, zašto ja imam tremu i stegnuta sam a zapravo, bavim se oblašću koja zahteva (p)okret, nekadašnji sam tremaroš. Sve se posložilo kada sam sela i razmislila ko jesam. Jesam neko ko se školovao u oblasti kulture i ljudskih resursa, bila sam finalista mentorskog programa iz oblasti preduzetništva, radim sa mladima sa smetnjama u razvoju na njihovoj komunikaciji i samozastupanju.

Ljudi me pitaju šta ja radim pred javni nastup? Ono što sam uradila kako bih napisala ovaj tekst a da pronađete bar delić vrednosti, jeste upoznavanje, zadaci, analitika, namera, akcija. A to znači: kako ne bih poslala pogrešnu poentu, otišla sam na sajt magazina; da bi ovaj uvod bio jasan dala sam sebi zadatak da se stavim u poziciju nekoga ko sada ima dozu treme i nelagodu, bez obzira da li je u odelu ili ležernije obučen; prisetila sam se pitanja koja dobijam i čim se ponavljaju to je znak da zanima većinu; namera mi je da uz mešavinu ličnog iskustva, smernica, pitanja, čitaoci mogu već u njihovom važnom javnom nastupu da se vrate i podsete koraka za jasnoću u govoru i celokupnoj prezentaciji; akcija, sela sam i izdvojila vreme.

Ono što ljudi umeju da rade, jeste da se preslišavaju šta će i na koji način da kažu i tako dok ne osete malaksalost. Umesto toga, trebalo bi posložiti ovaj sistem: uvod-razrada-zaključak i bar po dve rečenice uvek znati.

Zato, za kraj dolazi jedno, kažu ljudi – moćno pitanje: Kako vidim sebe a kako me drugi vide? Uz bonus: Kako se osećam pred taj važan razgovor/prezentaciju/sve vezano za javni nastup a kako želim da se u mom prisustvu osećaju?

Foto: Jovana Marinkovič