Zakonsko lobiranje

Do Zakona i opštih akata koji su po meri korisnika može se doći zakonskim lobiranjem. U zemljama u kojima Zakon o lobiranju funkcioniše korupcije je znatno manje nego što korupcije imaju zemlje gde taj Zakon ne funkcioniše. Iskustvo zemalja u kojima se primenjuje Zakon o lobiranju je da ukoliko se rigorozno primenjuje Zakon i zakonsko lobiranje postane deo sistema tada privreda te zemlje postaje konkurentna i efikasna.

Pojam lobiranje smatra se da je nastao u Americi za vreme predsedničkog mandata predsednika Granta. Predsednik Grant je često boravio u hotelu Willard a svi oni koji su pokušavali da ostvare kontakt sa predsednikom okupljali su se u predvorju – lobiju tog hotela. Sve ostalo je istorija.

Dugo godina proces lobiranja je bio van zakonskog okvira. Prvi Zakon o lobiranju donet je u Americi 1946. godine. Na tlu Evrope Nemačka donosi prva Zakon o lobiranju 1972. godine. Evropskom parlamentu je bilo potrebno 25 godina da bi doneo Zakon iz te oblasti. Tri godine posle Evropskog parlamenta Litvanija donosi Zakon o lobiranju a Poljska 2005. godine.

U okruženju slika je sledeća: Severna Makedonija 2008. godine donosi Zakon o lobiranju , Slovenija 2010., Crna Gora 2012., a Srbija tek 2018. Primena Zakona o lobiranju u regionu nije za pohvalu. Za ozbiljnu primenu Zakona o lobiranju u Sloveniji se čekalo osam godina. Međutim, Slovenija je najdalje otišla u primeni Zakona u odnosu na zemlje regiona.

Često se misli da se pod lobiranjem smatra svaki uticaj na službenike državnih organa sa ciljem da se ubrza započeti upravni postupak i utiče na njegovo konačno rešenje. Po Zakonu o lobiranju (“Službeni glasnik RS” broj 87/18 i 86/19) lobiranje je definisano kao aktivnost kojom se vrši uticaj na organe Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, organe imalaca javnih ovlašćenja, čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, u postupku donošenja zakona, drugih propisa i opštih akata, iz nadležnosti tih organa vlasti, radi ostvarivanja interesa korisnika lobiranja, u skladu sa zakonom.

Zakon o lobiranju je jasno definisao da su predmet lobiranja samo opšta akta koje donose zakonom ovlašćeni organi a ne i pojedinačni akti koji se donose u upravnom postupku ili u nekom drugom postupku državnih organa.

Zakonom je definisano i šta nije lobiranje a to su Informacije, stavovi i mišljenja o opštim aktima  objavljeni u sredstvima javnog informisanja bez obzira da li ih je lobista objavio ili bilo ko drugi. Javno saopštavanje svojih stavova o opštem aktu, lobiste, funkcionera ili drugih zainteresovanih aktera, takođe, nije lobiranje. Građanske inicijative nisu lobiranje kao i aktivnosti funkcionera i zaposlenih u organima vlasti.

Zakonom je definisano ko su akteri lobiranja i to su: Korisnik lobiranja, lobista i lobirano lice.

Korisnik lobiranja je fizičko ili pravno lice u čiju korist se vrši lobiranje. Obično korisnici lobiranja su velike kompanije koje bi htele da pokrenu veliki projekat ali zakonski propisi nisu usaglašeni i prave smetnju. Takođe, korisnici lobiranja mogu da budu razna Udruženja građana koja štite interese svojih članova a i sva druga pravna I fizička lica.

Lobista je fizičko lice koje je upisano u Registar lobista koji vodi ASK – Agencija za sprečavanje korupcije. Da bi se fizičko lice upisalo u Registar lobista mora prethodno da stekne diplomu nekog od fakulteta, uspešno završi obuku za lobistu i pribavi sva neophodna dokumenta od sudova i MUP-a. U svom radu lobista se pridržava Zakona o lobiranju, Kodeksa i svih drugih zakona koji su neophodni za rad. U postupku lobiranja lobista je dužan da sve svoje postupke sprovodi u skladu sa načelom integriteta.

Lobirano lice je izabrano, imenovano, postavljeno, zaposleno ili na drugi način radno angažovano lice u organu vlasti, kao i lice na čiji izbor, imenovanje ili postavljenje organ vlasti daje saglasnost, a koje učestvuje u postupku pripreme i donošenja zakona, drugih propisa i opštih akata ili može uticati na sadržaj zakona, drugih propisa i opštih akata.

Svi akteri lobiranja dužni su da se pridržavaju Kodeksa lobiranja (“Službeni glasnik RS” br. 4/2021). Kodeks lobiranja reguliše ponašanje učesnika u lobiranju. Glavni cilj Kodeksa je da zaštiti javne interese i afirmiše profesiju lobiranja radi sprečavanja korupcije. Kodeks lobiranja bazira se na načelu integriteta koje obuhvata zakonitost, transparentnost, odgovornost u radu kao i etičnost.

Proces lobiranja otpočinje, za lobirano lice,  onog trenutka kad dobije dopis od lobiste sa pratećom dokumentacijom koja se sastoji od dokaza o upisu u Registar lobista, ugovor o lobiranju bez navođenja o visini ugovorene naknade za lobiranje kao i zakon ili neki drugi opšti akt na koji se odnosi lobiranje.

Po dobijanju dopisa,  lobirano lice je dužno da sačini obaveštenje o lobiranju i u roku od 15 radnih dana dostavi Agenciji za sprečavanje korupcije. Lobirano lice, takođe, ima obavezu da održi sastanak sa Lobistom i pruži mu sve podatke koji su u vezi sa predmetom lobiranja. Lobista može da traži da bude uključen u radnu grupu koja radi na novom zakonu a lobirano lice je u obavezi da mu to omogući.

Agencija može vanredno da traži od lobiranog lica da dostavi obaveštenje o kontaktima koje je imao sa lobistom u toku lobiranja.

Organ vlasti, kod koga je zaposleno ili na drugi način angažovano lobirano lice, je dužan da vodi evidenciju o lobističkim kontaktima.

Lobiranje, uokvireno pravnom regulativom, određuje pravila ponašanja svih aktera u ovom procesu što daje mogućnost transparentnosti kreiranja opštih akata i značajnom smanjenju korupcije. Da li će Zakon profunkcionisati zavisi  od svih aktera u procesu lobiranja i njihove želje da se uvede jedan novi sistem koji će direktno uticati na smanjenje korupcije.

U svakom slučaju neko uvek lobira, na ovaj ili onaj način, i kroji zakone i opšte akte po svojoj meri. Ako je to već tako zašto nebi smo i mi lobirali ali na zakonski legalan način.